U njegovim željama

Prolog

Da li ste ikada ubili čoveka?

Ili ne, bolje pitanje je – da li ste ikada prisustvovali ubistvu? Ja jesam, i ubio i bio ubijen. Posmatrao sam kako njena glava pada na jastuk i iz ljupkog, nežnog vrata joj lipti krv, dok se sliva preko bele spavaćice natapajući prekrivač. Zatim kaplje na pod spavaće sobe, praveći oreol. Njena bleda koža je svakim trenutkom sve više postajala umrljana krvlju koja je nezaustavljivo tekla. Plave oči beživotno su zurile u mene, dok sam kao okamenjen stajao znajući da je prekasno za sve.

I za nju i za mene.

U postelji je slatki greh zadovoljavao, ali kada je istina zakucala na vrata i kada su se karte otkrile, za neke je postalo prekasno. Dopustio sam da me slatka laž zavara i zatvori vrata istini. Osećao sam da dolazi. Tama mi se primiče, obavija me i steže poput okovratnika koji je previše stegnut ili poput prstiju koji su spremni da me uguše. Teskoba me steže u grudima, a srce pumpa krv sve brže. Vrelina mi kola telom, ali ipak osećam hladnoću koja dopire do mojih stopala, preko listova, butina preko stomaka pa sve do obraza.

Ljudi me znaju kao opasnog, beskrupuloznog tiranina koji ruši sve pred sobom, a upravo sam to i pokazao, po ko zna koji put. Ponekad ne znate šta vam se dogodilo i da li ste u sranju sve dok ne bude prekasno. Ja sam to saznao na teži način. Doduše, ponekad sam u mračnom uglu svoje sobe, zatrovanim delom svog uma razmišljao na koji način bih ubio svog neprijatelja. Da li bih se odlučio za metak koji bih smestio u njegovu lobanju, dok posmatram kako mu se prosuti mozak lepi za zidove? Lobanja mu puca meni poznatim zvukom i krv se širi oko njega, isisavajući život. Ili ipak za staru dobru pesnicu, koju bih nabijao u njegovo lice sve dok ne postane neprepoznatljivo? Suština je ista, a to je da sam razmišljao.

Mnogo.

Mislio sam na sve načine na kojima bih ga mogao povrediti, onako kako je on povredio mene. Zaslužio je svaku moju moguću odurnu misao, koja bi za njega postala stvarnost i najgora noćna mora, u kojoj bih ga mučio u najvećim mukama, a zatim kada bi preklinjao da ga lišim bola i ubijem, kao milosrdan čovek bih mu uslišio molitve. Zamišljao sam kako mu oštro staklo zabijam u kožu, povlačeći tanke ali dovoljno duboke rezove da ga povredim i cedim sporo, posmatrajući kako mu život klizi iz tela. A onda sam se zamislio, shvativši da je to prelaka smrt za ono što je uradio.

Metak bi ga takođe skratio muka. Ne... to je morala biti teška, bolna smrt koja ne bi brzo prošla. Želeo sam da obmotam dlanove oko njegovog vrata, istiskujući mu sav vazduh iz pluća sve dok ne bude preklinjao za još jedan dah. Pružio bih mu jedan udah, a oduzeo tri, jer je on meni oduzeo sve.

Pomišljao sam i na to penkalo koja je stajalo na mom radnom stolu, sa lepim oštrim vrhom koji bih u mislima zabio u pregib njegovog vrata, tačno u žilu kucavicu. Bolelo bi ga, ali ne dovoljno kao što je mene.

Možda ipak da ga odvedem u vrt pozadi naše porodične kuće i dohvatim jedan od teških kamena iz majčine bašte te ga spojim sa zadnjim delom njegove glave. Bilo je tu mnogo mogućnosti u kojoj bi u svakoj on završavao mrtav i povređen, ali ne onako kako zaslužuje. Ne... to je trebalo biti proračunato. Želeo sam da ga udarim tamo gde ga najviše boli, a ja sam najbolje od svih znao gde. Imao sam u planu da zabijem zube u njegovu kožu ispuštajući otrov mojih mračnih misli u njega, jer je samo on bio zaslužan za moju tamnu stranu. Da li bih rekao za sebe da sam ubica? Bio sam, u svojoj glavi.

Iznova i iznova ubijao sam jednog istog čoveka, razmišljajući o svim prigodnim načinima na kojima bih ga ubio, a da ga bude dostojno bola koji zaslužuje. U jedno sam uvek bio siguran – dobiće ono što je zaslužio.

Kad tad.

Dok bismo pričali, u nekim momentima sam razmišljao kako bih silno želeo da dohvatim tu staklenu flašu piva sa stola, koja bi mi bila pri ruci a zatim razbio dno o ravnu podlogu i zabio oštro staklo u njegov vrat. Umro bi u roku od nekoliko minuta, u agoniji – ali opet, ne dovoljno dugoj da zadovolji moju osvetu.

Moju želju da umre u najgorim mukama.

Ne... to govno je zaslužilo da trune u paklu.

Ali pre nego što sam uspeo da zadam udarac, on je uzvratio. Sada sam posmatrao kako život klizi iz tela lepe žene, sada mrtve. Opet, moja krivica.

Kriv sam, po svim tačkama ali nisam ubica.

Ne još.

________________________________________

USKORO...