U njegovim željama

Treće poglavlje

Visoki, markantni muškarac preda mnom je stajao kraj prozora, zamišljenim pogledom uprtim u pogled pred nama. Sa rukama prekrštenim na leđima koja su uspravno stajala, izgledao je kao da poseduje moć, iako mu je teško breme stajalo na grudima. Kancelarijski prozori koji su se pružali duž celog zida, bacali su pogled na kišnu noć. Nebo se spojilo, uzrokujući oluju. Jesenje lišće letelo je, nošeno snagom jakog vetra, koje je povijalo grane.

Delovalo je da tišina traje u nedogled, ali ovoga puta nije bilo neprijatno. Ne dopuštajući sebi da omekšam, ustala sam, prilazeći prozoru kraj kojeg je stajao. Zagledajući se u teške kapi kiše što su zapljuskivale prozore, osetila sam njegov iskošeni pogled na meni ali se nisam obazirala. Prekrstila sam ruke na grudima, razmišljajući o njegovoj auri koja me je okruživala.

Bio je paklu, a ipak je čvrsto stajao na nogama. Nije kleknuo, nije odustao, nije pao... potajno sam se divila njegovoj snazi, iako nisam znala sve detalje. Uprkos njegovoj arogantnosti i neobuzdanosti, osećala sam neku čudnu emociju ka njemu. Još uvek nisam znala da li je dobra ili loša

„Pre nego što počnemo, postaviću ti jedno pitanje, a ti ćeš mi iskreno odgovoriti kako bih znala kako u skladu sa time da reagujem“, činilo mi se da je Aspen sumnjao šta ću izgovoriti i pre nego što sam završila rečenicu, obzirom na ramena koja su mu se ukočila.

„Da li si to uradio?“

„Nisam“, čvrsto je odgovorio.

„Da li imaš ikakvu umešanost u njenu smrt?“

„Isuse Hriste, ne. Jebote“, promrmljao je sikćući. Prošao je rukom kroz kosu, uznemiren zbog činjenice da ga to pitam. Zato sam mu u sledećem trenutku opasno prišla, naginjajući se ka njemu. Posmatrao me je podozrivo, upijajući moje lice.

„Ako otkrijem da si me lagao, Aspene...“, odmahnula sam glavom, škiljeći ka njemu, „...pokosiću te na sudu. Potrudiću se da tamo ostaneš do kraja života.“

„Govorim istinu. Nemam nikakvu umešanost u ubistvo“, posmatrala sam ga direktno u oči, pre nego što sam se naglo odaljila. Tišina nas je okruživala, dok sam posmatrala crnu noć kroz visoke prozore. Znala sam uvek da razlikujem istinu od laži, ali pogled ovog čoveka bio je snažna barikada, zid, maska koju ni jedna emocija nije mogla da probije.

„Verujem Čarlsu, ali videla sam koliko on slepo veruje tebi. A zaslepljenost nekada ljudima ne dozvoljava da vide stvari koje su im pred nosom“, pogledala sam ga pogledom koji je odavao sigurnost. „Zato moramo da budemo načisto pre nego što se upustim u ovo. Morala sam da znam istinu, da bih znala kako da ti pomognem“, naposletku je kratko klimnuo, kao da se slaže sa mnom.

„Ne bih bila ovde da ne verujem da ne postoji neka začkoljica“, rekla sam najednom, konačno okretajući glavu ka njemu. Gledao je pravo ispred sebe, u noć. „Nisam želela da dođem, ali onda me je Čarls ubedio u neke... stvari. Videla sam da postoje nedoslednosti u slučaju. Imamo još mesec dana pre nego što te izvedu na sud... trideset dana do izricanja kazne. Trideset dana za pronalaženje dokaza. Zato bi mi pomoglo kada bi sarađivao sa mnom“, okrenuo je glavu u stranu, pogledavši me kao da proučava moje reči, „Isto kao što ti ne možeš ovo bez mene, ni ja ne mogu da pronađem dokaze bez tebe. Potreban si mi za ovo. Ti si poznavao žrtvu, poznavao si njeno okruženje“, shvatala sam ironiju izgovorenih reči, ali nisam se obazirala na dvosmislenost. Ugalj crne oči gutale su me, uvlačeći me u ponor.

„Kasno sam se uključila u slučaj, ali ako tražimo prave dokaze, uspećemo. Jedini razlog zbog čega te već nisu osudili je nedostatak oružja. Mešutim, grade slučaj na osnovu dokaza koje imaju.“

Nastala je pauza tišine, u kojoj sam mogla da čujem svoje glasne otkucaje srca.

„Šta želiš da čuješ?“, odgovorio je pomirljivo, gotovo sa porivom zazora u glasu.