U njegovim željama

Peto poglavlje

„Rene Kembel?“, progovorila je ljubazna žena na recepciji, nazalnim glasom. Osmeh joj je bio izveštačen, govoreći da je previše puta to radila. Ustala sam, prilazeći brineti koja me je čekala iza pulta.

„Gospodin Karter Dženkins ima pun raspored, ali je pristao da vas primi na par minuta“, bilo mi je jasno da je ovo poruka kako bih bila kratka i jasna. Shvatila sam da je Karter kučkin sin i pre nego što sam došla u njegovu kompaniju da se nađem sa njim. Aspen mi je spomenuo nešto u smislu da je dvolično đubre, ali ja sam imala iskustva sa takvima, tako da neće biti problema.

„To bi bilo savršeno“, odvratila sam, površnim osmehom.

„Pođite sa mnom“, Karterova sekretarica obišla je pult, otkrivajući mi pogled na njenu prekratku suknju koja je trebala da predstavlja poslovnu uniformu. Sako joj je bio prenaglašeno otvoren, odavajući pogled na duboki dekolte. Shvatila sam da su sve žene manje više tako obučene, kada me je sprovela okolo, što me je navelo da pomislim kako ovakav način oblačenja verovatno nije njihova ideja.

Ali sam pretpostavljala čija je.

Povela me je stepenicama do prvog sprata, gde smo skrenuli duž reda kancelarija, čitavim u staklu. Na kraju hodnika, nalazila se prostrana prostorija, čija je vrata otvorila prsata brineta koja me je ispratila. Sačekala je par trenutaka da uđem, a nakon toga zatvorila vrata za mnom. Dopustila sam sebi par trenutaka da se podsetim zašto sam zapravo ovde, okretajući se ka visokom, žilavom muškarcu koji je stajao kraj prozora. Prvo je pogledao u svoj sat na ruci, a zatim u mene – odmeravajući me jednoličnim pogledom od glave do pete. Znala sam da je to znak kako je kratak sa vremenom, govoreći mi da skratim priču – previše puta sam ja to radila sa svojim klijentima.

„Pa, čemu dugujem ovo zadovoljstvo gospođice Rene? Nisam očekivao ovog jutra advokata iz Riči i Valis firme“, započeo je bez ikakvog uvoda, u potpunosti se okretajući ka meni. Komentar je bio direktan, odsečan i arogantan. Ton glasa odavao mu je onu staru ogorčenost, tipičnu za ljude u njegovoj branši. Nije mi ponudio da sednem, a svakako to nisam ni planirala. Znalo se kako će se ovaj razgovor obaviti.

„Ovde sam povodom slučaja Obri Mejn. Nadala sam se da mi možete pomoći da razrešim neke nedoumice“, uzvratila sam krotko, prilazeći za par koraka. Želela sam da stekne ustisak kako nisam uplašena srna pred njime i da neće moći da baca dosetljive komentare na moj račun.

„Mislio sam da sam sve rekao u razgovoru sa javnim tužiocem, pre tri meseca. Nije ništa ostalo da se razjašnjava“, nagoveštavao je ljubopitljivost, zbog čega sam znala da moram preći na stvar. Posmatrala sam kako revnosno zabacuje zglobove ruku, popravljajući manžetne koje su svakako savršeno stajale na njegovom besprekornom, skupom odelu.

„Nisam ovde na osnovu sudskog zahteva, gospodine Kartere“, jetko sam odvratila, spuštajući torbu na fotelju sa strane. Znala sam da upija svaki korak, dok je prilazio svojoj strani stola i postavljao šake u trokut. Sitne oči bile su ljubopitljivo uperene u mene.

„Nego?“, usrdno je odvratio, blago škiljeći. Uobraženost je izbijala iz njega.

„I molim te, zovi me Karter.“

Ne obazirajući se na dosetljivu opasku, nastavila sam.

„Ovde sam zbog slučaja Aspena Dekera“, započela sam zvanično, praćena Karterovim dovitljivim prevrtanjem očima.

„Ah, opet on. Čekaj da pretpostavim – ti si njegov advokat? Čuo sam na vestima šta ga je snašlo“, udobno se smestio na kancelarijsku stolicu, posmatrajući me pogledom koji je poručivao da je ovo njegova teritorija. Glas mu je odavao prezrivost ka ovom slučaju. „Šteta“, dodao je, ali u glasu nije bilo saosećajnosti.