POSTMAN IN FRONT OF MY DOOR

VI

Nervozno sam podigla glavu ka Troyju koji je bez reči stajao kraj mene. Kada su se moje oči susrele sa njegovim smeđim, osetila sam baš tu istu vrstu tuge i sete oko mog srca dok me je posmatrao. Kao da se plašio mojih reči, kao da se plašio moje reakcije.

Pokušala sam da progovorim i otvorila sam usta sa tom namerom, ali reči nisu izlazile. Zaista nisam mogla da verujem da je sve vreme taj dečko bio Troy?

Znači nema nikakvog Smitha?

Sve vreme mi se dopadao dečko za koga sam mislila da ga ne poznajem, ali sam na kraju shvatila i da ga znam sa jedne strane.

Čoveče, šta je bilo toliko posebno u njemu? On je bio tako dobar momak sa tužnom prošlošću i osećanjima. Iako je između njega i mene bilo mnogo više fizičke privlačnosti, nego što sam mislila, Troy je bio jako zanimljiv i sladak na neki način.

Gledano iz onih pisama koje mi je slao, rekla bih da je predobra osoba.

Da li se ja zaista dopadam njemu? Ne mogu baš da poverujem u to.

I dalje stojim bepomično i posmatram njegove zenice koje se šire svake sekunde i pogled mu prelazi preko mog lica nervozno. On gricka usnu dok čeka mene da progovorim.

Da li sam ikad pomenula da je sladak?

Još uvek ne mogu da razumem činjenicu da ispred mene stoji dečko koji mi je slao ljubavna pisma. Ne znam ni šta bih trebala da kažem?

Njegov izraz lica odaje koliko je zapravo nervozan, ali je tako sladak u isto vreme. Po mraku baš i ne primećujem, ali imam neki osećaj kako su i njemu i meni obrazi crveni.

Pogled mi se ponovo zaustavi na njegovim usnama i jeziku koji ih neprestano oblizuje. Želim da spustim svoje usne na njegove, ali u isto vreme se i plašim. Ne znam šta mi se dešava. Mislim da sam tek sada počela da osećam nešto prema Troyju. Šta se može desiti ako pokušamo nešto zajedno?

''Čekaj, čekaj...'', govorim dok pokušavam da kontrolišem glas. ''To si bio ti?'' upitala sam ga sa nevericom u glasu.

''Da.'', odgovara mi samouverenije. Moje oči se šire i srce preskače otkucaje. Teško dišem dok gledam u njega kako se smeši.

''Z-Zašto mi nisi ranije rekao?'', tiho izustim i stisnem krajeve svoje jakne među šakom tako jako, da mi prsti pobele. U redu, ne mogu da vidim da li su pobeleli, ali moguće je da jesu. Mislim, mrak je i ne vidi se ništa, ali... Okej, zaboravite na ovo!

''Plašio sam se,'', započne i krene se približavati. ''mislio sam da ti ne osećaš isto.''

''Ali kako si mogao da znaš?'', drhtavo postavim i on me pogleda sumnjičavo. Ponovo sam se uvalila u sranje. Bravo Dorothy!

Njegov korak se zaustavi i on mi se osmehne vragolasto. Tačno osetim kako još više rumenim. Ovo nije dobro.

"Znači da ipak osećaš nešto?", upita me i oči mu zasijaju.

"N-Ne znam.", drhtavo izustim i snažno progutam. Stišćem svoje prste i konačno napravim korak prema njemu. Skupljam hrabrost i polako mu se približavam. Ako sad ne uradim nešto dobro i pametno za sebe, onda ne znam kad ću. "Pomozi mi da shvatim.", kažem nešto hrabrije i oslonim se na njegova prsa.

Pratim njegove pokrete i reakcije i u trenutku kada se najmanje nada, popnem se na prste i brzo ga okrzem usnama zatvarajući oči. Ponosna sam na sebe!

Troy ni ne rauzume šta se tada desilo, jer je bilo jako brzo. Iste sekunde sam se stidljivo udaljila od njega, osećajući nešto čudno u stomaku. Gleda me prodorno u oči i tada mi se nasmeje od srca. Biću iskrena, ono nije ni ličilo na poljubac. "Kako si samo slatka.", prokomentariše držeći me za obraze i ne čekajući ni sekunde me privuče sebi i brzo spoji naše usne.