ɴᴊᴇɢᴏᴠᴀ 𝓭𝓮𝓿𝓸𝓳𝓴𝓪

UVOD

Mama i tata se ponovo svađaju, čujem ih kako viču kroz zidove tanke gotovo kao da su od papira. Još uvek veruju da ih neću čuti ako viču u prizemlju. Ali, na moju I njihovu žalost, savršeno čujem svaku reč.

Ali takvi su oni. Svađaju se sve dok jedno drugom samo što ne počupaju kosu, a onda odu u svoju sobu. U poslednje vreme, međutim, tata je počeo da spava u gostinskoj sobi, iz koje se išunja svako jutro pre nego što odem u školu.

Misli da ja ne znam, ali znam.

Svesna sam da moji roditelji nisu baš u najboljim odnosima, ali oni nikada neće ostaviti jedno drugo. Tvrdoglavi su. Tu tvrdoglavost sam nasledila od njih, ali iskreno se nadam da nikada neću doći u situaciju u kojoj su oni. Mada ne moram da brinem o tome da ću naći nekog koga volim i koga ću na kraju zamrzeti, jer momak koga volim mene nikad neće voleti. Previše je zauzet time što je zaljubljen u Drocu Niki. Ali, čekajte, da premotam unazad i ispričam vam zašto je zapravo Niki droca.

Nikol Andrea Bišop, poznata i kao razlog svega lošeg što mu se u životu dogodilo, jeste moja bivša najbolja drugarica i zamenica kapitenke plesnog tima. Znam je od vrtića, kad je sve bilo sjajno i bajno i kad je to što smo delile žele značilo da smo najbolje drugarice.

Desetak godina Niki i ja smo zaista i bile. A onda se dogodila srednja škola i ona se preobrazila u Satanino dete.

Nestala je devojčica bez prednjih zuba koja mi je plela pletenice jer ja fizički nisam bila u stanju to da uradim. Nestala je devojčica s ozbiljnim nevoljama s aknama, koja je u osnovnoj školi probdela sa mnom celu noć pomažući mi da se spremim za grozni završni test iz francuskog. Nestala je devojčica koja mi je postala sestra, koja je svake subote večerala s mojom porodicom, pre nego što smo počele svoj nedeljni maraton Gilmorica.

Do kraja prve godine srednje zaposeo ju je duh Redžine Džordž, a ja sam se pretvorila u dosadnu muvu koja kruži oko nje. Borila sam se da očuvam naše prijateljstvo, zaista, ali moj ponos to više nije mogao da trpi.

Sad dolazi deo gde vam kažem da sam nekada bila debela.

A kad kažem debela, ne mislim debela tako da još uvek možeš da nosiš uske farmerke i kratke majice i ipak imaš hrabrosti da kritikuješ tih nekoliko kilograma viška.

Imala sam neverovatnim što petnaest kilograma, više nego cela srednja škola Abraham Linkoln zajedno. Bila sam devojka koja po ceo dan, svaki dan, nosi donji deo trenerke, dukserice veličine XXL s kapuljačom i starke, što mi uopšte nije smetalo. Ali pre nego što počnete da me sažaljevate, reći ću vam da se nikada nisam stidela svoje težine. Zapravo, bila sam prilično okej u vezi sa tim. Nisam bila na dijeti, nisam vežbala (na veliku žalost moje majke) i nisam žrtvovala male životinje kako bi mi bogovi nekim čudom pomogli da skinem sav višak kilograma. Jela sam šta sam htela I ostajala kod kuće da na laptopu gledam Tračaru, a u školi me nikad nisu zlostavljali, ali su me ignorisali.

Onda se Nikol priključila plesnom timu i odjednom su me svi mrzeli. Još uvek ih čujem, znate već, dobacivanja i tiho - dobro, ne baš sasvim tiho - sašaputavanje kad bismo Nikol i ja prošle pored drugih učenika.

„Šta riba kao Nikol Andrea Bišop radi sa devojkom kao što je ona?“

„Čime Debela Tesi ucenjuje Nikol da budu drugarice?“

„Što se Nikol jednostavno ne reši viška?“
Da ta je fora bila da umreš od smeha.

Reći ću samo da je Nikol shvatila da joj kvarim „reputaciju“. I tako, pošto je mesecima izbegavala moje pozive i govorila „nemam vremena“ da se druži sa mnom, jasno mi je stavila do znanja da joj sada smetam i da više ne možemo da budemo drugarice.