ɴᴊᴇɢᴏᴠᴀ 𝓭𝓮𝓿𝓸𝓳𝓴𝓪

PRVO POGLAVLJE - On je Buš, a ja mu dođem kao njegov mini-Avganistan

Krišom navučem na glavu kapuljaču jakne kad me tata u ponedeljak ujutro odbaci do škole. Ostala je iz vremena Debele Tesi i zato je toliko vrećasta da me gotovo proguta. Cilj je da budem što neprimetnija za ljudsko oko, a ima li boljeg načina da to postignem nego da obučem nešto što „nova ja" ne bi ni mrtva nosila? Džak krompira bi bio privlačniji.

Otac me radoznalo merka dok oprezno idem ka zgradi. Uvek mogu kasnije da mu objasnim da pokušavam da spasem život. Kad se on konačno odveze, požurim, još uvek na oprezu, kao u lošem špijunskom trileru, i utopim se u gužvu u srednjoj školi Abraham Linkoln. Zasad je dobro.

Plan je da brzo zgrabim knjige iz svog ormarića, što će možda biti i jedini način da me neko danas prepozna. Strategija uključuje i to da danas sedim skroz pozadi, da budem neprimetna kao buva na jorkširskom terijeru. Čudno je to koliko je lako izigravati Džejmsa Bonda kad si u smrtnoj opasnosti.

Sad ćete reći da preterujem i da ne znam da li će Kol uopšte biti danas u školi. Ali stvar je u tome da tog dečka toliko dugo poznajem i znam njegove izopačene ideje. Napašće kad ne
budem bila na oprezu, a to se, prijatelji, neće dogoditi.

„Tesa."

Moja kamuflaža je provaljena! Zažmurim i krenem ka učionici, koja je igrom slučaja u suprotnom smeru od onog ko kvari moj savršeno smišljeni plan.

„Tesa, čekaj!"

Nastavim da idem, osvrćući se levo i desno, u nadi da Kol neće iskočiti iza nekog ćoška s pištoljem za pejntbol u ruci. Ta podmukla prostačina... sad ima i ulizice, zar ne? Vidi se da mi paranoja baš ne pristaje.

Požurim koliko mogu, ali nisam dovoljno brza. Neka ruka me uhvati za rame, otvaram usta da vrisnem, ali odahnem kad mi pogled padne na narukvicu na ruci onog ko me drži. Na perlicama na toj ljubičastoj narukvici ružičastim slovima piše „M-E-G-A-N", a njena vlasnica je slučajno moja najbolja drugarica. Sa sigurnošću znam da ne želi da mi fizički naudi, dobro, bar ne namerno.

„Zašto", zastane da dođe do vazduha, „tako", još jednom duboko udahne, „brzo trčiš?" Zadihana je kao da je upravo istrčala maraton, a ne jurila za mnom niz školski hodnik, ali u njenu odbranu, ona je još veći štreber od mene i vežbanje joj je potpuno strano.

„Hajdemo na čas, objasniću ti", kažem i hvatam je za mišicu, vukući je sa sobom da ne privlači previše pažnje.

„Ooo, osećam neki trač." Ushićeno trlja ruke, a njene zelene oči oduševljeno zablistaju.

Upoznajte Megan Šarp, jednu od mojih najboljih drugarica, iz vremena posle Nikol. Zbližili su nas zajednička mržnja prema hemiji i ostajanje dokasno u biblioteci. Ona je odlikaš, predodređena da završi na Prinstonu, fakultetu iz svojih snova. U slobodno vreme, omiljena zabava joj je da zna sve o svakome, iako to znanje možda nije pouzdano. Megan je prelepa, tamnoriđe kose i besprekornog tena. Liči na porcelansku lutku i zavidim joj na tome što je sitna i nežna, za razliku od mene, koja sam sve samo ne to.

Ulazimo u učionicu, a gospođa Sančez kao po običaju čvrsto spava u svojoj stolici dok joj pored glave proleću aviončići od papira. Ugledamo svoju drugu najbolju drugaricu Bet kako pored prozora mahnito škraba u svesku, i krenemo ka njoj.

„Ćao, Bet!" Žacnem se od Meganinog prodornog glasa, ali nju ne možete utišati. Jutarnji pozdrav joj je stil života.

Bet ne podiže pogled i shvatim da je u svojoj zoni. Svojoj „pišem pesmu, približi mi se i ubiću te" zoni, pa zato odvučem Megan od nje i bez reči sednemo na naša mesta.