ɴᴊᴇɢᴏᴠᴀ 𝓭𝓮𝓿𝓸𝓳𝓴𝓪

TREĆE POGLAVLJE - Ubistvo žvakama - napravila bih revoluciju u svetu kriminala

Mogu iskreno da kažem da nisam od onih lakog sna. Zapravo, prespavala bih i da mi kran skine krov sa kuće, jer takva sam. To je čista genetika. Svi u porodici cenimo san više nego obični ljudi, a moj brat je u svojoj ljubavi prema snu otišao i korak dalje pošto ništa drugo ne radi osim što spava. Dobro, prvo se napije kao majka, pa spava.

Ta nasledna ljubav prema snu objašnjava količinu mržnje koju osetim prema svakom ko me probudi pre nego što stvarno moram da se probudim. Svi koji me dovoljno poznaju znaju da ne treba da mi remete san. Zlostavljajte koliko vam volja, vređate me koliko god želite, a možete i svirepo da mi preotmete ljubav mog života, ali jednostavno ne smete da me probudite kad ne želim da budem probuđena.

Nažalost, izgleda da jedna osoba nije obaveštena o tome, a činjenica da je to moja rođena majka čini situaciju još gorom.

,,Dušo, vreme je za buđenje, neko te čeka za doručkom."

Preračunam nešto u glavi i podignem glavu sa najudobnijeg jastuka na svetu da pogledam na sat koji stoji na stočiću pored mog kreveta. U pravu sam, imam još petnaest dragocenih minuta sna koji su mi prilično grubo oduzeti. Ne zanima me da li me čeka predsednik da jede ovsenu kašu sa mnom. Radije bih spavala. Baš to i kažem mami.

Ona, međutim, ne želi da prihvati
,,ne" kao odgovor, a ni da izađe iz moje sobe. Pošto nikad nije bila od onih koji se bave odgojem dece, mama me već odavno nije probudila za školu i mislim da još uvek misli da imam šest godina i besnim zato što ne želim da idem u školu. Smakne pokrivače sa mene.

,,Nepristojno je ostaviti goste da čekaju, Tesa. Molim te, obuci se i siđi."

Pošto je moje rano jutro sada tako efektivno uništeno, gunđajući se spremim i otrupkam u prizemlje, spremna da zgromim onoga ko mi je poremetio jutarnju rutinu.

Naravno da je to Kol Stoun.

,,Ti!", prosikćem, pošto sam se prilično brzo oporavila od šoka što ga vidim u svojoj trpezariji. Srećom, mama ne može da me čuje kako sam nepristojna prema našem ,,gostu", koji se opušteno poslužuje obilatom količinom jaja i slanine, dok ja smišljam kako da ga nateram da se zadavi kafom.

,,Šta radiš ovde?", prosikćem dok mu prilazim.

,,Tvoj tata me je zamolio da te danas povežem do škole. Rekao je da on neće moći da te vozi jer mora da ide ranije na posao, a kola tvoje mame su kod auto-mehaničara. Da li ti išta od ovoga zvuči poznato?"

Odmahnem glavom. ,,Ne, sinoć nije ništa rekao." Baš zgodno, sva čast, oče.

,,Tata mi je rekao da me čekaš, ovaj, zato sam stigao ovamo u ranu zoru."

Zateknem sebe da mu zapravo verujem, jer znam da je moj tata u stanju da uradi tako nešto. Ima neke čudne provodadžijske ideje u vezi sa mnom i jednim od braće Stoun i možda je ovo njegov pokušaj da me smuva s Kolom. Ljuta sam na njega, ne na Kola, jer izgleda da ni on kao ni ja nema šta se dešava. Preko volje ga pustim da jede, a ja odem u kuhinju da uzmem neku hranu za sebe, ali I dalje mi je neobično što je on u mojoj kući i što smo učtivi jedno prema drugom.

Činjenica je da moja mama nikad ne kuva. Bila kakav majčinski instinkt koji bi je doveo u iskušenje da poželi da mari za svoju decu dovoljno da ih nahrani odavno je iščezao. Iz iskustva znam da je sjajna kuvarica. Ali u nekom trenutku prestala je da bude mama koja svako veče sprema večeru i zahteva da svi sednemo zajedno da jedemo.

Videvši postavljen sto ne mogu da ne budem ljubomorna kad shvatim da bi mama kuvala za Kola, ali ne i za našu porodicu. Znam, glupo je. Problemi moje porodice neće se rešiti ako budemo zajedno jeli musaku. Ali treba mi žrtveno jagnje za svu ogorčenost koju osećam, a ona je izgleda sad usmerena na Kola, koji kao da nije svestan napetosti što oko njega vlada i tamani svoj doručak kao buldožer na kreku.