ɴᴊᴇɢᴏᴠᴀ 𝓭𝓮𝓿𝓸𝓳𝓴𝓪

DRUGO POGLAVLJE - Ja sam njena zla sestra bliznakinja Svetlana iz Rusije

„Pa, dušo, čujem da se Kol vratio", kaže moj otac dok sedimo za večerom.

O, nije se još vratio. Da jeste, ne bih sedela ovde u jednom komadu, pomislim i ljutito nabodem zrno graška.

„Stvarno? Nisam znala", odgovorim, a moja majka s nevericom otfrkne i zakikoće se.

„Vas dvoje ste uvek bili tako slatki zajedno. Taj dečko te jednostavno nije ostavljao na miru", priseća se s ljubavlju dok ja pokušavam da shvatim koji deo mučenja kroz koje sam prošla mojoj majci izgleda „slatko".

„Kamo sreće da jeste", progunđam.

„Hajde, Tes, ne možeš da budeš u lošim odnosima sa šerifovim sinom, zar ne? Ovo je izborna godina i treba nam sva pomoć koju možemo da dobijemo", kaže tata, a ja ga častim svojim najboljim „je l' me zajebavaš" pogledom. Ako misli da ću se uvlačiti u dupe svom najgorem neprijatelju samo kako bih mu pomogla da pobedi na izborima, nek se pozdravi s položajem. „Naročito pošto je tvoj otac u ovom poslednjem mandatu toliko razočarao", umilno kaže majka, ali se potrudi da njene reči što više zapeku. Osećam da se sprema svađa pa završim večeru u rekordnom vremenu. Sasvim zaboravivši na Kola, odjurim na sprat dok neko nije počeo da baca escajg.

„Trevise, ustaj!", viknem pred vratima sobe mog brata, triput glasno pokucavši na njih, i prestanem kad mi kao i obično odgovori psovkom. Ovo je deo naše svakodnevne rutine. Mom starijem bratu budilnici ne pomažu, pa sam na sebe preuzela obavezu da vodim računa da ne upadne u komu. Možda deluje čudno što se moj brat budi u vreme večere, ali svi smo se navikli na to da je noćna ptica. Moji roditelji su shvatili da su izgubili svog bludnog sina, a ja sam shvatila da se prema novom Trevisu treba odnositi tako što ćeš se držati na bezbednom odstojanju.

Vidite, Trevis sad ima dvadeset jednu godinu i još uvek živi kod kuće jer je izbačen s koledža. I to zbog falsifikovanja rada, prilično glupo za studenta sa svim desetkama. Onda ga je ljubav njegovog života šutnula pa se okrenuo alkoholu da bi se, citiram, „izborio sa tim sranjem".

Još od prošle godine gotovo hronično je mamuran i, ma koliko on to želeo, moj otac tu ne može ništa da uradi. On je gradonačelnik i ne može da iznosi svoj prljav veš u javnost. Kad neko pita za Trevisa, mi to jednostavno ignorišemo ili kažemo nešto u fazonu da radi na ostvarivanju svojih drugih „ambicija", kao što je pisanje sledećeg velikog američkog romana.I usred te disfunkcionalne porodice stojim ja. Uznemireno iščekujem nuklearni napad, drugima poznat i kao povratak Kola Stouna.

***

Skljokam se na krevet i izvadim materijal koji mi treba za domaći. Imam za sutra sastav koji sam već napisala. Dobro, skicirala sam ga i napisala onog dana kad je i zadat, ali ne škodi da ga još jednom proverim. Tako je to kad vam je jedino preostalo da budete štreber. Nikol se postarala da budem isključena iz bilo kakve aktivnosti koja bi zapravo podrazumevala druženje.

Iščitavam svoj sastav i dodajem fusnote kad tata uđe u moju sobu. Zajapuren je zbog nadvikivanja koje se upravo okončalo u prizemlju.

„Jesi li slobodna, Tes?", iščekujući pita.

„Pa ne baš, imam ovaj zadatak..."

Kao da uopšte nije čuo ono što sam upravo rekla, gurne mi jednu fasciklu u ruke.

„Dobro, treba ovo odmah da odneseš šerifu. Odneo bih ja, ali izlazim, a njemu to odmah treba."