ɴᴊᴇɢᴏᴠᴀ 𝓭𝓮𝓿𝓸𝓳𝓴𝓪

ČETVRTO POGLAVLJE - Tako ti tvojih jaja veličine zrna graška, puštaj mi ruku!

Da nešto raščistimo, posebno sad pošto se kuga zvana Kol Stoun brzo širi mojim životom. Ja ne tražim pažnju. Nikad nisam bila niti ću biti od onih koji traže pažnju. Ja sam od onih devojaka koje vole da se stope sa okolinom, toliko da bi mi i kemeleon pozavideo na mojoj sumanuto veštini. Vidite, moja veština druženja s ljudima više je nego užasna. Očajna sam kad treba da razgovaram s nekim novim. Dokaz mog nedostatka hrabrosti po tom pitanju jeste to da sam između pete i petnaeste godine imala samo jednu drugaricu. Kad me je šutnula zbog nečeg važnijeg, bili su mi potrebni meseci da nađem novu drugaricu - Megan. Zapravo, devojci se mora odati priznanje što je istrpela moju smetenost i promucane odgovore od jedne reči, što je meni prirodno kao i disanje.

Cilj ovog objašnjenja jeste da naglasim koliko je počelo da me nervira da me stalno posmatraju. Pogledi me prate kud god da krenem, na časove, u kafeteriju, toalet. Radoznalci su me čak pratili i do restorana Kod Rastija u kome radim. U najmanju ruku je neprijatno, i tu neželjenu pažnju najčešće trpim govoreći sebi da je ljudima u prirodi da ne gledaju svoja posla. Na njihovom mestu, možda bih i ja počela da proganjan devojku koju izgleda uvek prati dežurni loš momak glavom i bradom.

***

Sedimo za stolom u kafeteriju i ponovo nekim čudom to nije sto najbliži prepunim kantama za đubre. Ni manje ni više nego sam Kol zapretio je grupi fudbalera koji su se komično brzo razbežali od svog stola. Sad ponovo imam sve jači osećaj da me gledaju, pa sam postala gotovo paranoična. Osećaj je jezivo sličan snu u kome si go u školi.

,,Hoćeš li pojesti to?", pita Kol merkajući moje parče pice, koje drage volje gurnem ka njemu.

Kol sedi pored mene, a Megan i Bet preko puta nas. Megan bulji u Kola, a njena hrana ostala je netaknuta. Očigledno nikad ranije nije bila toliko blizu, kako ga ona zove, Kamenom Kolu, pa je izgubila apetit. Bet je ostala mnogo pribranija u ovoj situaciji. Gricka jabuku, a na licu joj igra smešak.

U jednom trenutku ću dobiti napad panike zbog toga koliko je cela scena besmislena, ali sačuvaću to za kasnije.

,,Pa, dame, imate li neke planove za vikend?", pita Kol. Bezazleno pitanje, ali predosećaj da zapravo želi da prekine neprijatnu, neprijateljsku tišinu (uglavnom s moje strane). Na veliku žalost popularnog društva, posebno Nikol, već nedelju dana sedi s nama. Sve mi je teže da ignorišem jezive užasne poglede kojima me strelja. Kapiram da je besna. Nekako sam uspela da se stavim pod zaštitu jednog siledžije koji može da bude još zlobniji od nje i verovatno joj teško pada što je naglo prekinula s tom navikom. Nazovite to pesimizmom, ali na Nikolinu smirenost sa strepnjom gledam kao na zatišje pred buru u liku bivše najbolje drugarice.

,,Možda odemo do tržnog centra ili tako nešto", kažem mu. Onda se šamaram u sebi shvativši da sam mu otkrila gde ću možda biti preko vikenda. Nadala sam se da bismo devojke i ja mogle da izađemo i uradimo nešto zabavno a da nas Kol ne preti u stopu. Izgleda da to sada neće biti moguće.

,,U subotu uveče? Zar je tržni centar otvoren do toliko kasno?", pita izvivši obrvu, a ja slegnem ramenima.

,,Nije baš da imamo mnogo opcija. Ne obasipaju nas baš pozivima na žurke." Nadam se da to njemu nije zvučalo žalosno koliko meni. Proučava me neko vreme i pre nego što shvatim šta radi, popne se na svoju stolicu i odvikne nekom ko se zove Džared na drugom kraju kafeterije: ,,Hej, brate, jesi li još uvek za žurku u subotu?"

Osoba po imenu Džared sedi za Nikolinu stolom. Verovatno je sportista, pošto je u dresu. Odvikne da i Kol mu kaže da dolazi.

,,Strava", kaže Džared iscerivši se i istog trena svi za njegovim stolom krenu da se sašaptavaju, raspravljajući o najbitnijem pitanju. Ko će doneti cugu?