Pogrešan brak.

10

LUNA.

"Dobro je. Ne brini, Luna. Tvoj otac je dobro. Samo ga nemoj izlagati stresu." rekao je naš obiteljski liječnik. Kao da mi je kamen pao sa srca kad mi je rekao radosnu vijest. Nisam više bila ljuta na tatu kad mi je Dylan rekao da je imao srčani udar - prevladao je moj strah da ću ga izgubiti.

"Hvala Bogu", rekla sam dršćući.
"Kada će se probuditi?" Pitam.

"Još ne znamo. Još ga moram promatrati. Kad stignu nalazi, ako budu povoljni, može te ga odvesti kući", rekao je liječnik smiješeći se. Zatim je pogledao na svoj ručni sat.

"Sada moram da idem. Moram obići još nekoliko pacijenata."

Dylan me zagrlio, nakon što je doktor otišao.

" Šta ako i njega izgubim." Kažem tužno.

"Ne brini, doktor je rekao da je dobro." Tješio me Dylan.

Odmahnula sam glavom.
"Ovo je sve moja krivnja.
Nisam trebala poći s tobom." Sjednem pored tate i uzmem ga za ruku, a onda se ugrizem za usnu kada shvatim šta sam rekla i suze mi krenu.
Okrenem se prema Dylanu i vidim kako me izbezumljeno gleda.

" Dylan." Ustanem i približim mu se.

"Uopće nisi ti kriva, Luna. Tvoj tata se samo jako loše brine o sebi i ne želi prestati raditi.
To ga je dovelo do ovoga.
A ono da nisi trebala poći sa mnom ću ti naplatiti." Namignuo mi i vraški se nasmijao.

Zurila sam u uređaje pričvršćene na tatine ruke i nos.
Htjela sam da ozdravi. Željela sam natrag oca iako me mrzio.

"Avril.." zastenjao je tata. Srce mi se stegnulo kad sam čula mamino ime. "Povedi me sa sobom."

"Tata" Držala sam ga za ruku, nadajući se da će se probuditi.

"Nemoj me još ostaviti, tata. Toliko ti toga želim reći. Želim popraviti nesporazum između nas dvoje."

Odjednom je otvorio oči, podigao pogled i nasmiješio mi se.. Ovo je bio prvi put da mi se tata nasmiješio. Milovao me po obrazu unatoč svojoj slabosti, a ja sam držala njegovu ruku koja je ležala na mom obrazu.

"Moja ljupka ženo... nedostajala si mi."

“Mislila sam da ću i tebe izgubiti”, rekla sam dršćući.
"Prestrašio si me." Tatin izraz lica se naglo promijenio, a onda je brzo maknuo ruku s mog obraza.

"Možda više ne bi trebao raditi. Samo se odmaraj u kući", predložim.

Nasmijao se grohotom iako je bio slab. Borio se kad sam ga pokušala položiti natrag na krevet.

" Ne diraj me!"

"Tata, ja ću biti s tobom."

"Rekao sam, da me ne diraš." Pala sam na zadnjicu kada me gurnuo.

"Dosta je! Kakav si ti otac!" Povikao je Dylan te me podigao s poda dok su mi lile suze.

"Da je Luna normalno dijete, davno bi odustala od tebe." Bijesno je rekao Dylan.

"Ali ne, ona je još uvijek ovdje jer zna da će doći dan kada ćeš je ti trebati."

"Dylan, dosta je. Tatino stanje još nije stabilno." Pokušala sam ga smiriti.

"Samo me pusti da razgovaram s njim. Sam."

Kimnem i izađem iz sobe.

Hodala sam i po malo sjedila, od nervoze nisam znala šta da radim, jer šta imaju pričati sat vremena.

I nakon dugih sat vremena Dylan je izašao iz sobe uzrujan, vidjela sam po njegovom izrazu lica da nije uspio ono što je namjeravao pa ga nisam ništa ni pitala, prošla sam mimo njega i ušla tati u sobu koji je mirno ležao, kao da se ništa ne dešava.