Pogrešna za mene

7.

ANASTASIJA

Oduvek sam sebe smatrala zrelom i odgovornom osobom, ali način na koji sam se ponela pre tri dana je bio sve sem toga. Nakon što sam se probudila tvog jutra tiho sam se izvukla iz postelje i u žurbi napustila apartman, ostavljajući gotovo sve stvari iza sebe. Nisam sigurna kako ga moja nespretnost nije probudila, ali ne želim ni da znam.

Iskoristila sam činjenicu da Stefan nije ljubitelj putovanja avionom i rezervisala kartu za prvi let, a time sam sebi dala dan pre nego što budem morala da se susretnem sa njim. Ponela sam se kao nezrela tinejdžerka te večeri, ali na pitanje da li sam se kajala nisam znala odgovor. Onakav užitak nisam do tada osetila i donekle sam shvatala zašto mu se sve pripadnice lepšeg pola tako lako prepuštaju. 

Stefan je bio dominantan u svakom smislu te reči i poželela sam da se ta noć nikada ne završi, ali realnost i život su bili surovi. Planirala sam da ono što se desilo između nas ostavim u Crnoj Gori, ali znala sam da Stefan to neće tako lako dopustiti. Moj život je i prethodno bio komplikovan, a sada je bio još komplikovaniji. Imala sam vezu na jednu noć sa čovekom koji je bio zadužen za moju bezbednost i znao svaki moj pokret.

"Anastasija, doručak je na stolu!"

"Mama, znaš da nemam apetit ujutru…"

"Ne interesuje me, na kafi se ne živi. Ustani da doručkuješ sa nama."

"Stižem za deset minuta." -Uzdahnula sam i sklonila prekrivač, jer upornost moje majke nije imala granice.

"Neka bude za pet!" -Čula sam njene korake dok je odlazila od vrata i iskreno sam se nasmejala, jer me ovo vratilo u period bezbrižne mladosti.

Da li mi je dvadeset i četiri časa bilo premalo da skupim hrabrosti da se susretnem sa svojim grehom? Naravno da jeste, ali nemojte me pitati zašto sam nakon toga ponegla u provinciju kod roditelja.

Bilo mi je potrebno da razbistrim misli i donela sam impulsivnu odluku koja mi se u tom trenutku učinila ispravnom. Suđenje koje sam imala u ponedeljak je bilo otkazano, a svi sastanci su mogli biti pomereni za kraj nedelje. Jana me izveštavala o stanju u kancelariji i mogu reći da je zaista napredovala sa organizacijom vremena. Mislim da je vreme da je izbacim iz zone komfora i pružim joj pravo iskustvo u sudnici.

Nakon jutarnje higijene nakratko sam pregledala nove mejlove i poruke od svoje asistentkinje, a zatim sam ugledala Markovo ime na ekranu, jednostavno sam ga odložila na noćni ormarić i krenula na doručak. Ne znam koliko je prošlo od poslednjeg puta kada sam razgovarala sa njim, ali sigurno je prošlo desetak dana. 

Nikada moj odnos sa njim nisam uzimala za ozbiljno, ali osećala sam krivicu zbog onoga što sam učinila. Morala sam prekinuti ovo između nas u što kraćem roku, jer naša veza nije imala budućnost, a meni je potrebno da neko vreme budem u potpunosti sama i presaberem svoje misli. On je dobar mučkarac, praktično previše je savršen da bi bio stvaran, ali to nije bilo nešto što sam sebi mogla priuštiti i nisam ga mogla više zavlačiti. 

"Već sam mislila da si se ponovo uspavala." -Majka me prekorno pogledala kada sam izašla na terasu.

"Dobro jutro." -Janko me pozdravio, podigavši pogled sa današnjih novina.

"Pusti je, znaš kakav joj je raspored."

"Znam, zbog toga je i kritikujem. Treba manje da radi i uzme malo vremena za sebe."

"Nisam dete, mogu da se brinem o sebi." -Detinjasto sam se pobunila.

"Nisi dete, ali se tako ponašaš. Izgradila si karijeru i sada je vreme da sebi dopustiš da uživaš u plodovima svog rada."