Nemoguće ✉

twelve

Oprostite ljudovi. nije u redu od mene. nadam se da neko čita.sori još jednom.

ps. nadam se da je ovo dovoljno dugačko.

Začulo se zvono.

Knjigu, kojoj je bila pri kraju, je sklonila na mali noćni stolić. „Ja ću mama." Proderala se kod je se smotanim koracima kretala ka velikim vratima na ulazu. Osmeh joj se nesvesno našao na licu čim se prisetila da je sutra ponedeljak, dan kada će videti Andrew'a posle dugovo vremena. Ali stani. Ovo nije bajka i on nije njen princ na belom konju. On je samo još jedan kreten koji ju je prevario.

Uzdahnula vrativši se u realnost. Zvono nije prestajalo da zvoni, neko je stvarno uporan – zaključila je.

Brzim pokretom otvorila je ulazna vrata. Nije se preterano iznenadila kada je preko puta sebe videla mladog poštara koji verovatno želi što pre da završi posao. Ko bi inače dolazio u kuću Morinovih?Samo lud.

„Imam pismo za gospođu Lidi'u." Rekao je veoma nervozno. Ona na ovo podigne obrvu.Pismo?Za nju?

„Gospođicu, ustvari." Kaže dok je on vadio hemijsku iz zadnjeg džepa pantalona. „Pa izvolite, gospođice Morin."

On joj pokaže prstom gde se treba potpisati i ona to što brže uradi. Nekoliko sekundi kasnije preda joj pismo, pa dobaci jedno 'doviđenja' pre nego što krene ka ostalim kućama.

Ona zatvori vrata te nekoliko puta zapne za stepenik na putu do svoje sobe.

„Ko je to bio?" Začula je glas svoje majke nekoliko metara iza nje. „Poštar." Rekla je ne okretavši se.

Čim kroči u svoju sobu, svoju privatnost, otvori koverat ne gledavši markicu. Izvadi skup, beli papir te zaineresovano počne čitati;

Poštovana Lidia Morin,

danas vas obaveštavamo da ste pali semestar kod profesora Chace'a Crawford'a. Vaše ocene nisu bile zadovoljavajuće ovaj semestar tako da u ponedeljak 2.2.2015. godine počinje ponavljanje celog semestra. Nadam se da ćete vrednije raditi nego prošle godine.

S' poštovanjem, direktor Michel.

Trenutak transa. Ruke se tresu. Noge klecaju. Suze liju. Krhko telo pada na hladan pod. Tuga.

☸

„Krme." Valerie je šapnula dok ju je jače stezala uz sebe. „Lidia, znam da nisi zaslužila ovo, ali šta je tu je sada.Digni glavu i izađi iz ovog buđavog wc'a i dokaži da te ovo nije poremetilo."

Dve drugarice su sedele na podu prljavog wc'a.Vlaga se mogla osetiti svuda, ali to sada nije bilo važno.Lidia je ispustila još jedan tiši jecaj pritom ju je Valerie još jače zagrlila.

„Ali u tome je i poenta,Valerie." Rekla je groz zube. „Ovo me jeste poremetilo."

„Znam, ali ne možeš doveka sedeti tu i plakati. U životu ne može sve biti lepo, naravno postoje neki trenuci kada ti se čini da ne možeš više, ali sve će to proći. I sreća i tuga, sve to jednom prođe..."

„Nadam se da si završila sa svojim dubokoumnim govorom." I ovo je bio prvi put u nekoliko dana da se Lidia našalila a pritom da to nije zvučalo ironično.

„De-de, ustaj. Zadnjica mi se ukočila." Valerije je uzela Lidi'u za ruku te ih obe povukla nagore.Valerie je napravila neku nedeformisanu grimasu pre nego sto je rekla; - „Sva sam se ukočila.Ti si kriva za ovo."

Valerie mahinalno pogleda na sat. „Isuse, čitava večnost je prošla." Promrmljala je dok su izlazile.

„Hvala ti."

„Ma opušteno, devojku. Uvek ću biti tu." Još jednom ju je zagrlila. „Vidimo se kasnije." Rekla je te spustila usne na njen obraz. Jedno nedefinisano 'volim te' bilo poslednje sto je Lidia čula od nje pre nego što se pogubila mađu studentima.

Pripremi se za pakao – mislila je dok je ulazila u učionicu.Pogled joj je prešao preko svih poznatih lica. Većina su činili klošari, osobe koje su oblačile uobičajne izlizane farkerke i majice nekih rok bendova, svakodnevno su žvakali velike i upadljive drečavih boja. Kada je pogledala sebe u dražesnoj, cvetnoj haljini do kolena i crnim baletankama shvatila je nešto.

Ona ne pripada ovde.Ona nije kao oni.Ali zašto se onda nalazi ovde?

Postojao je samo jedan odgovor. Chace.

Našla je mesto odmah u prvom redu te je nervozno stavila tašnu na mali stol.Brzinom munje je izvadila sve potrebno za ovo predavanje te je zamišljeno gledala u zelenu tablu nekoliko metara isped sebe.

Iza nje se čuo žamor smeha i šala.Mrzela je ovo mesto. Mrzela je ljude ovde.Ona nije bila kao oni, čak ni blizu.Mrzela je što je dospela ovde.Ali nije znala da li da mrzi više Chace'a ili Andrew'a.Sa jedne strane dečko koji ju je prevario i zbog koga je, na neki način, ovde gde je, a sa druge strane uvrnuti profesor koji joj ne da mira a još ju je i srušio.

„Dobar dan." Rekao je dobro poznati glas.Njena glava se u trenutku okrenula u njegovom pravcu.Pokušala je da uhvati Chace'ov pogled dok je sedao za katedru ali njemu je izgleda sve privlačilo pažnju osim nje.

„Kao što znate, ovde ste da bi ponovili semestar, nadam se da ćete biti vredniji nego prošle godine." Uzdahnuo je te otvorio prvu stranicu debele knjige. „Kao što verovatno znate, krenućemo ispočetka."

Devojka pored Lidi'e je podigle ruku u nameri da nešto pita. „Izvoli, Olivia."

„Koja strana u udžbeniku?"

„Početak."

„Pa koja strana?

Ne Lidia stvarno ne pripada ovde.

...

„Lidia!"

Nadala se da ga neće videti, ali to je bilo nemoguće. Andrew Dermody nikad nije propuštao predavanja.Sigurno je sedeo negde iza, pa ga nije primetila.

Nadala se da spolja izgleda smireno, jer se iznutra tresla.Htela je da ga pljuje da ga izudara, da... Ali onda se okrenula i zapazila ljubičastu šljivu oko njegovog oka.Nije mogla da se zaustavi te se počela histerično smejati.

Lidia, priberi se.Mogao je umreti.

„Lida, meni je tako žao." Pokušao ej da izgleda što uverljivije ali Lidia je dobro poznala tu glumu.

„Da te nepoznajem rekla bih da govoriš istinu."

Mahinalno ju je uhvatio za ruku. „Kajem se, istinski, ja..."

„Dermody, napolje!" Oboje su se u trenutku okenuli ka tom strogom glasu.

Chace.

„S-samo pričamo." U međuvremenu studenti su izašli, tako da se samo njih troje nalazilo u velikoj prostoriji.

„Dermody, to ćete obaviti kasnije." Pokušao je da zvuči što hladnije, ali da li mu je uspevalo?Ipak su to devojka koju voli i njen bivši dečko, koji najverovatnije pokušava opet da je prisvoji. „Trenutno moram da razgovaram sa Lidiom."

Andrew ljutito uzme ruksak sa stola pored te izmaršira iz prostorije.Nije htela da troši vreme te je odmah prešla na stvar. „Zašto si to uradio?"

On je neko vreme ćutao, a posle nekoliko sekundi počeo je da vraća lične stvari u torbu na katedri. „Nisam ništa uradio."

U trenutku postala je besna. Jako besna.Brzim koracima mu se približila te ponovila pitanje višim tonom. „Zašto si to uradio?!"

Ignorisao ju je što je njoj podizalo pritisak. Gorela je. „Pogledaj me u oči i reci mi zašto si to uradio?"

Pogledao ju je u oči. Ovaj put svet nije ostao iako je još voli, ovaj put bila je tako ranjiva i odavale su je oči.Te prelepe oči sada su bile tako tužne. Nije mogao to podneti. Nikad sebi neće oprostiti zbog toga što joj je uradio.

„Zato št..." Kada je shvatio šta je pokušao da izgovori odmah je zaćutao.Pogledao ju je poslednji put. „Izvini." Prošaputao je te izašao ostajljajući je unutra samu. Opet.