Marija
Odpratio me je do kuće juče. Bilo je vrlo neprijatno, ali smo ipak malo pričali. Teme koje je naša jučerašnja konverzacija pokrila bile su usko vezane za školu. Testovi, ocene, odeljenje, tome slične stvari. Ne znam šta se dešava njemu u glavi, ali još gora stvar je što ne znam šta je sa mnom. Postajem vrlo hladna prema njemu. Prema svima. Mislim da tu nema više ničega za mene. Drugačija sam od njih. Previše drugačija od njih. Ne mogu da razumeju stvari koje ja razumem. Ne gledaju svet ni približno sličnim očima kao ja. U tome je najveći problem. Ja nisam kao oni. A mislim da svi to osećamo.
Ustala sam. Jorgani i ćebad bili su razbacani po krevetu. Umotani jedni u druge. Odšetala sam do kupatila i pogledala se u ogledalo. Ko je ova devojka što me gleda ovim zelenim očima? Više ne liči na mene. Puštam ledenu vodu, pa se njome prskam po licu. Perem zube oklevajući da se pogledam. Ispljunem višak paste i ponovo bacim pogled u ogledalo, ali ne vidim sebe. Nema me, kupatilo je prazno u ogledalu. Sve je na svom mestu. Refleksno se štipam za ruku. „A!", uzviknula sam iz bola. Ponovo sam pogledala u ogledalo, očajnički se nadajući da ću tamo naći svoju reflekciju.
Navukla sam farmerke i duks, pa praktično istrčala iz stana. Ne znam šta se dogodilo, ali ću se praviti da sam sve to sanjala. Samo mi fali još i da nestanem. Posle onog zaključavanja u školi čuvam se svega što bi moglo biti paranormalno. Ne mogu više da brinem hoću li živa ostati, bar se nadam da ne moram. Ne moram se brinuti da ću u nekom trenutku videti duha iza sebe. Videti magičnu svetlost, ili čak dobiti panični napad.
Hodala sam blago hladnim putem do škole. Jeste bio oktobar na novembar, ali vreme u opšte nije bilo tako slatko. Uglavnom je u ovo doba godine vrlo toplo. Nekad čak idemo u majicama kratkih rukava. Jakna mi je bila pretanka da bih mogla da se zagrejem, tako da sam sav put drhtala. Drhtala od hladnoće, ali drhtala i od straha. Malo je potresno pogledati se u ogledalo, pa u njemu ne videti sopstveni odraz. Pogotovo nakon onoga. Prošlo je oko dve godine.
Dve godine od kako smo zaključani, ali još uvek me proganja misao da će se još nešto desiti. Nije gotovo. Ovoj priči fali kraj. Imamo samo predpostavke, ničim potvrđenje. Nije potvrđeno ko su ona deca. Ona deca koja su poginula, koja su nam pomogla da ne umremo od gladi. Nismo povređeni, i dalje smo živi, možda ne zadugo. Imam utisak da su svi ostali normalno nastavili sa svojim životima. Ono zaključavanje za njih je bila sam kratka avantura koja na njih nije ostavila posledice. Nikad ne pričamo o svemu što se desilo, tu temu zaobilazimo uvek u širokom luku. Svake noći od izlaske iz one škole osećam kao da me neko posmatra. U toku noći se budim, pričinjavaju mi se zvuci. Nekoliko puta sam čak začula vriske, a svaki put kada sam pitala da li ih je neko drugi čuo ispala sam smešna. Odgovori na moja pitanja su bili jednostavni. Ne, da nisi malo dramatična, nemoj da histerišeš, ništa nisam čuo/la. Imala sam osećaj kao da me prave na ludu. Osećala sam se ludo, bezlično. Šta god da sam uradila nije bilo dobro. Tako sam počela da se osećam drugačije od ostalih. Kao da im više ne pripadam. Počela sam da se osećam uništeno, razoreno. Razmišljala sam da krenem na neke terapije, da bi mi možda čak koristio razgovor sa psihologom. Ne idu samo ludi ljudi kod psihologa. Mada, jesam li ja u opšte normalna? Uvek mi je iskakalo u glavi kada sama sebi predložim da nateram roditelje da mi zakažu.
Misli su mi se prekinule u trenutku kada sam čula zvuk svog imena. Neko me je pozdravio kada sam ušla u školsko dvorište. Nisam uhvatila očima ko, ali to je nebitno. Sada je vreme da se fokusiram na školu. Imam hemiju kao prvi čas, tako da će mi to bar skrenuti misli na nešto drugo.
Mislim da će me noćima proganjati nemetali, njigovi oksidi i kiseline. Ako nešto dobila sam oko 40 minuta odmora. Ostali časovi nisu mi toliko privlačili pažnju. Bila sam smorena.
Momente sam odbrojavala do poslednjeg zvona. Brzo sam zgrabila stvari i istrčala iz učionice. Ne želim da mi se u opšte približava, ne želim da komuniciram sa njim. Da je hteo bilo šta, to je mogao da uradi pre.
Utrčala sam u stan. Brzo ostavila stvari i iz frižidera izvukla hranu. Ručala sam i sudove odložila u mašinu. Iz spavaće sobe uzela sam notnu svesku i knjigu za četvrtu godinu solfeđa. Izašla sam i zaključala skoro postavljena vrata stana. Hodala sam oko dvadeset minuta do muzičke škole. Nikada nisam obožavala časove solfeđa. Nije prezanimljivo učiti teoriju.
„Dobar dan!", pozdravila sam nastavnicu kada je ušla u učionicu. „Zdravo!", uzvratila mi je osmehom. „Jesi samo ti došla?", upitala me je, očima šetajući po učionici samo da je zatekne praznu. Slegla sam ramenima i pogledala je u oči. Rekla je da bi bilo dobro da počnemo sa gradivom, a ja sam na to odgovorila blagim klimanjem glavom. Vrata su se otvorila. Aleksej je ušao u učionicu, izvinio se što kasni, pa potom seo pored mene. Na brzinu smo se pozdravili i vratili smo se na slušanje lekcije. Čas je trajao samo 45 minuta, tako da nije bilo toliko strašno. Misli su mi još uvek bile na drugom mestu, nastavnica me je čak u jednom momentu upitala jesam li dobro. Na šta sam klimnula glavom. Kraj časa pratio je kratak razgovor sa drugom iz klupe, koji je propratio zagrljaj i odlazak kući.
Mrak je već pao, a idem u prepodnevnu smenu ove nedelje, bilo bi poželjno da legnem. Odlazim u kupatilo da se istuširam i operem zube. Topla voda me zapljuskuje i opušta. Ovo je prvi momenat osećaja opuštenosti u dugo vremena. Svetlo se gasi, a ja se odmah ježim. Prisećam se da sam kući sama, roditelji su na poslu, a sestra je na treningu. Gutam knedlu, a svetlo se ponovo pali. Brzo završavam, pa odlazim na spavanje.
