--
Zvuk razjarene melodije telefona ispunio je ne tako veliku sobu. Trgnuo sam se na iznenadni zvuk. Otvaram oči i nekoliko puta trepnem. U lice me zapljuskuje mrak, na izgled nije kasno, ali u ovo doba godine mrak je zagrlio ceo grad. Otkrivam se i ustajem iz kreveta. Trljam oči na putu do komode na kojoj je zvonio moj telefon. Preko ekrana telefona povukao sam pokret kojim odgovaram na upućeni poziv. Broj je bio nepoznat, pa nisam znao šta da očekujem. „Halo?" izgovorio sam upitnim tonom. „Ja sam, Marija", rekao je glas sa druge strane. „A, ti si", rekao sam. Zašto li me u opšte zove sad. Koji đavo se dešava. Ko joj je zapravo dao moj broj? Prekinula je reku misli koja je pravila poplavu u mom mozgu. „Imam jednu ludu molbu", rekla je malo stidljivo. „Slušam te", rekao sam i izdahnuo brdo vazduha iz pluća. „Spremala sam se ispred ogledala, pa sam se okrenula da dohvatim četku. Kada sam ponovo pogledala u ogledalo nisam više bila u svojoj sobi. Nalazila sam se u prostoriji sivih istrulelih zidova. Bila sam okružena crnim siluetama. Kada mi je četka za kosu ispala iz ruke, sve se vratilo u normalu. Nekoliko dana
pre nego što si ti došao nestala sam u ogledalu, sanjala sam da se nalazim na epicentru zemljotresa, pojavilo mi se lice neke žene na zidu. Ja ne mogu da živim ovako!", očajno je izdahnula. Kako da se baš sve ovo sada dešava. Posle dve godine. Zašto ne ranije? Kako su živeli pre mog dolaska, nije mi spominjala nikakve paranormalne aktivnosti. „Hoćeš da idemo da istražimo školu pre svih?", upitao sam je, a osmeh mi se polako raširio po licu. „Čitaš mi misli", rekla je sa olakšanjem. „Kada želiš da idemo?" upitao se navlačeći donji deo trenerke. . „Što se mene tiče, ako se ti slažeš sa mnom, sada odmah", rekla je, nada se čula u njenom glasu. Lako se moglo reći da je očajna. „Spreman sam", rekao sam ravno, uzimajući ključeve sa police u sobi. Dogovorili smo se da se nadjemo ispred stare škole. Rekao sam da ću poneti baterijsku lampu, ali je i ona ipak odlučila da ponese jednu.
Izlazim iz kuće i za sobom zaključavam vrata. Ne živim toliko daleko, pa ce mi biti potrebno svega 15 minuta peške.
Stižem do škole. Već vidim Mariju kako stoji i izdaleka razgleda školu. Tiho prilazim iza nje i povlačim je u prijateljski zagrljaj. Osećam da se uznemirila. Verovatno sam je uplašio, mogu samo da zamislim sebe na njenom mestu. Da sam ovde ostao malo duže, mogao bi da izbrojim sve otkucaje srca koji su lupali u njenim grudima. Do sada sam ih izbrojao već 65, a grlim je tek nekih 30 sekundi. Pustio sam je iz zagrljaja. „Jesi li ti normalan!?", procedila je kroz zube. „Čime si ti procenila da sam normalan?", odgovorio sam joj pitanjem. „Sada se sama to preispitujem, ko bi normalan ovo radio sa mnom?", rekla je smejući se. „Šta treba da radim, šefice?", upitao je sasvim ozbiljno. Izraz u njenim očima se promenio. Šefica. Nije videla blagi smešak na mojim obrazima. Samo je pogledala u zemlju. Podigla je pogled i prstom pokazala na učionicu. Bila je na drugom spratu i trebalo je da dođemo do nje. Gledao sam u bezličnu građevinu pokušavajući da nađem način da se do učionice popnemo. „Dođi ovamo", rukom mi je pokazala da joj se približim. Pokazivala mi je na ručicu koja se nalazila na oko metar iznad njene glave. Pitala me je mogu li nekako bar malo da je pomognem. Nije izgledala teško, ali je izgledala previše krhko. Imao sam osećaj da će se srušiti budem li je takao. Šakama sam napravio lopovku. „Uspela sam!", radosno je vrsinula. Rekla je da će mi otključati vrata. Klimnuo sam glavom , zaboravljajući da me ne vidi.
Koji poduži minut je prošao. Stajao sam ispred mračne škole i čekao. Šta ako joj se desi nešto? Nema svrhe da stojim u jednom mestu sve vreme. Okrenuo sam se blago udesno i krenuo kao vratima koja vode u školu. Znao sam da će joj trebati bar nekoliko minuta da vrata nađe i otključa. Šutirao sam kamenčić. Šuš. Isušeno lišće proizvodilo je zvukove. Hitro sam se okrenuo. Koju sekundu sam gledao u lišće. Vraćam fokus na kamenčić. Nema ga. Čudno. Možda sam ga slučajno šutnuo. Nema veze! Dolazim do vrata i stajem ispred njih. Brzo su se otvorila. Marija je stajala sa druge strane. Bila je bleda i izgledala uplašeno. „Tvoja ruka!", uzviknuo sam. Kapljica krvi slivala se niz njeno rame. Nije imala gde da se poseče. Nemoguće je da joj je ruka bila krvava pre nego što je ušla. Primetio bih. oči koje su sada izgledale crno po mraku, pogledale su u crvenu tečnost. . „Na šta si se ogrebala?", upitao sam je. „Nisam, nešto kao da me je očešalo tik pre nego što sam ti otvorila vrata", krenula je da mi objašnjavam. „Neko te je ogrebao", rekao sam smirenije. Krv kao da mi je kipela. Osećao sam se kao da me neko, ili nešto, guši. Rukom sam joj dao znak da mi se približi. Sagnuo sam se i pogledao posekotinu. Nije duboka. Ali rekao sam joj da će joj možda ipak ostati ožiljak. Nije bilo toliko strašno. Ponovo smo krenuli ka istoj učionici. Išla je ispred i pokazivala mi je put. Popeli smo se uz stepenice. Našli se ispred vrata, i otvorili ih. Ulazimo u može se reći ne tako malu prostoriju. Zidovi su sivi i bezlični, gotovo jednodimenzijalni. . Zalupila su se vrata i čulo se okretanje ključa u bravi. Hitro smo se okrenuli i potrčali ka vratima. Ja sam ih jako povukao, nisam mogao da ih otvorim. Jako sam ih udario pesnicom. Cimnula se na taj nemili zvuk. Ruke je brzo postavila u zaštitnički položaj ispred lica.
Sranje. šta sam to uradio?! Zašto me se bojiš? Ko te je tako jako povredio, Marija? Ko ti je dovoljno naudio da misliš da odmah moraš da se braniš? „Nisam....nisam hteo, jesam li te uplašio", govorio sam joj. Muka mi je. Nije trebalo to da uradim. „Neću, nikada, slušaj me, nikada neću da povredim ni tebe ni bilo koga drugog", uhvatio sam je za zglob ruke, pa je povukao na dole da mogu da joj vidim lice. Gledali smo se u oči. Izgledale su tamno. Gotovo crne, dok bi i na najmanjem zraku svetla bile zelene. Nešto je lupilo. Brzo okrećem glavu da pogledam šta. Mrak jede sve u prostoriji. Ne raspoznajem ni gde se tačno nalazimo. Pištanje. Moj alarm! Kako je već ponoć? Tek smo ušli. Drugom rukom izvlačim telefon iz džepa. Jednim brzim pokretom gasim alarm i iritantni zvuk nestaje. „Ponoć je", izgovarao sam dok sam ugasio alarm. „Moramo da izađemo odavde", rekla mi je. „Tek smo ušli", izgovorio sam razočarano, ispuštajući glasan izdah. „Znam, ali je veća šansa da nam se nešto desi posle ponoći, nego pre nje", izgovorila je to kao činjenicu. „Stvarno veruješ u te gluposti?!" upitao sam razočarano. „Kako da ne verujem?! Vrata su se prokleto upravo zaključala sama od sebe, ovde je svetlo bilo ugašeno i upalilo se samo od sebe! Kako očekuješ da ne verujem?", rekla je vrlo iznervirano. Zaćutao sam, ne želim da se svađam sa njom. „Kako misliš da izađemo odavde ako su vrata zaključana?", okrenuo sam se da pogledam u jedinu stvar koja nas je delila od izlaza. Zaobišla me je i otišla do vrata. Uhvatil se za kvaku i jako je povukla. „Nećeš ih otvoriti, veruj mi", rekao sam razmišljajući kako da nas odavde izbavim. Pogledom sam kružio po učionici, nema ničega korisnog. Izgledala je poprilično fokusirano. Kvaka kao da je zasijala. „Kako, šta?" bio sam zaprepašćen.
--
Otvaram vrata stana i ulazim unutra. Palim svetlo.
