Marija
Razredna ulazi, prvi čas imamo kod nje. Kaže da ima nešto vrlo bitno da nam saopšti. Kupila je našu pažnju, pa postajemo toliko tihi da se može čuti muva koja proleće kroz učionicu. Saopštava nam da je skoro otkriveno da je u staroj školi otkrivena jedna očuvana učionica. Niko to nije znao do predhodne večeri. Nekoliko građana koji su tu prolazili rekli su da su primetili upaljena svetla. Direktor škole je pozvao vatrogasce da provere, ali kada su svoje merdevine stavili na prozor na koji je trebalo da uđu, iznenada su pale. Niko nije bio povređen. Misle da mi treba da probamo. Ipak nam je to poznatije nego njima. Ono je bio početak. Upravu sam! Nije bilo moguće da se sve završilo tako brzo i bezbolno. Ovo je neočekivani nastavak. Ovo je drugi deo. Svi smo se gedali. Svima nam je bilo jasno da na ovo sve mora da se stavi kraj. Neće se dobro završiti ako mi to ne završimo. Ako to ne završimo kako treba. Okrenula sam se i pogledala Bebu i Taru. Klimnule smo glavama. Razrednoj smo rekli da hoćemo to da uradimo. Iz nekog razloga sam znala da smo mi jedini koji to mogu. Jedini koji će se izvući živi. Pavle me je upitno pogledao. Nije razumeo o čemu se radi. Usnama sam nečujno oblikovala „Objasnim ti posle". Klimnuo je glavom. Vratili smo poglede na razrednu. Nastavila je da priča. Pričala je u detalje. Lako je bilo shvatiti da ovo neće biti nimalo lako. Prvo što ne znamo ni kako ćemo ući u školu. Sa razrednom smo se dogovorili da neće svi ići u školu. Nećemo sve da izlažemo sve opasnosti. Tara, Viktor, Beba, Nevena, Mina, Lana, Dimitrije i ja. Mi idemo. Mislim da bi nam i Pavle bio od pomoći. Pokušaću da ga ubedim da pođe sa nama. Nije se samo tako pojavio baš sada. Znam da nam treba. Osećam da nam treba.
--
Ništa od ovoga nije slučajno. Moje nestajenje u ogledalu, čudan san o rušenju škole, ono lice na zidu mog stana, njegovo pojavljivanje, svetlo u izgoreloj školi. Svi ovi događaji su povezani. Ne moram biti genije da ih povežem. Ne piše nam se dobro. Ne piše mi se dobro. Sve više se plašim. Plašim se da ni mi nećemo izaći živi. Nešto mi daje povd da se plašim. Nešto što ne mogu da vidim, ali mogu da osetim. Mogu to da dodirnem, to može da me dodirne. Ovo je užasno. Mogu da osetim lupanje srca u svom grlu.
--
„To bi bilo sve za danas, bilo bi poželjno da uradite 86. i 87. stranu u radnoj svesci.", rekla je nastavnica hemije. Uzela sam knjige u ruke i krenula da izlazim iz kabineta. „Doviđenja!", rekli smo horski dok smo izlazili iz kabineta. Krenula sam prvo u učionicu da uzmem ranac i jaknicu. Ide za mnom, verovatno čeka da dobije odgovore na sva pitanja koja mu se vrte u glavi. Samopouzdano mogu da kažem-siurna sam da ga nimalo nije briga za gradivo. Ni mene ne bi bilo na njegovom mestu.
Smestili smo se u malo zabačenijem delu biblioteke, zavučeni među policama punim knjiga svih boja i veličina. Mekih i tvrdih korica. Novih i starih brojeva. Željno je gledao, čekajući da mu sve objasnim.
„Slušaj me. Pre oko dve godine nekoliko nas iz odeljenja ostalo je zaključano u školi", rekla sam sasvim ozbiljna. Pogledao me je i krenuo da se smeje. „Znam da ti je nezamislivo, ali jeste se dogodilo. Bio je poslednji dan škole, imali smo samo pet časova i odlučili smo da ostanemo još malo duže u školi. Niko nas nije primetio. Još uvek mi nije jasno kako se to dogodilo. Školu su zaključali, a samo je direktor imao ključ, ali nije bio u zemlji kada smo mi ostali zaključani. Morali smo da zaključani provedemo nekoliko dana. Za tih nekoliko dana svašta se desilo. Saznali smo možda i previše. U jednom trenutku nam se pojavila hrana ispred vrata, u sledećem sam imala panični napad. Napravili smo nekoliko igranki u dvorani na trećem spratu, za vreme jedne igranke nešto me je povuklo za vrat. Nešto mi je povuklo ogrlicu koju i sad nosim," izvukla sam oglicu sa priveskom znaka beskonačnosti. „Na kraju smo otkrili biblioteku, a ključ za nju je bila baš ova ogrlica. U toj biblioteci se nalazi gomila zapisa. Ali samo ja mogu da otključam tu prostoriju. Većina zapisa je na latinskom, ili na nekoj starijoj verziji italijanskog jezika. Jedino što smo mogli da rastumačimo bio je članak o poginuloj deci. To su deca koja su izgorela zajedno sa starom školom. Predpostavljam da su upravo ta deca uzrok onog upaljenog svetla i oborenih merdevina. Moramo da stavimo kraj na ovo", rekla sam samouvereno gledajući u njega. Klimnuo je glavom. Rekao je da nešto mora da me pita. Pogledala sam i sačekala. Pitao je može li da pođe sa nama. Laknulo mi je i nasmešila sam se. Odgovorila sam mu time da sam upravo to i htela da ga pitam.
Prošlo je oko sat vremena u ovom objašnjavanju i već sam morala da žurim. Pozdravila sam se sa njim i zahvalila mu se. Izašla sam i požurila na čas klavira.
