Marija
Vrata su se jako zalupila, a ja sam se cimnula. Nekada mi se i slike vraćaju. Nekada sanjam da sam zarobljena i da ne mogu da pobegnem. U svim takvim snovima vrištim i paničim. Ne znam zašto neko ne može samo da normalno zatvori vrata. Čemu lupanje? U učionici se večita drama, konstantno vikanje. Kako im nije rano da viču u osam ujutru? I kako ih grla nikada ne bole? Zašto uopšte viču? Šta se dešava? Zemlja se trese, a naša učionica se krivi. Klupe i stolice uz glasno škripanje prelaze na drugu stranu prostorije. Svi se hvataju za šta god mogu, da se ne bi pomerali svuda. Samo ja i dalje sedim. Samo se moja stolica nije pomerila. Ništa me nije udarilo. Ne znam kako, ali stojim na istom mestu kao i pre deset minuta. Ovde je nešto čudno. Tražim telefon da pogledam vreme. Nema telefona i nema nikakvog datuma. Glasno zapitkujem koji je datum, pa svi nestaju. Ostajem sama u nakrivljenoj prostoriji sa razbacanim stvarima. Ne bih bila ovde. Verovatno bih ustala. Da mogu. Tek sada primećujem da su mi noge paralisane, a stolica zalepljena za pod. Ovo je san. Probudi se! I dalje ne mogu da se pomerrim. Noge su mi sada prikovane za stolicu, ni ruke više ne mogu da pomeram. „Doživećeš ovo!", začuo se dečiji glas. Mogu da zaključim da to dete nije dosta staro. Možda par godina mlađe od mene. Ona deca poginula u školi! Ovo je sigurno jedna od devojčica.
Pre nego što sam uspela išta da pitam, budim se. Preznojena sam. Mrtva sam hladna. Vidim odraz u ogledju koje se nalazi na drugom kraju sobe. Ovoga puta bar imam odraz. Gledam se u ogledalo dosta dugo. Pokušavam da uočim svaki detalj same sebe. Zašto se ovo dešava sad. Prošlo je oko dve godine. Zašto se ništa nije dogodilo ranije. Nešto je palo. Brzo sam ustala i navukla čarape.
Izlazim iz sobe i zatičem svoju sestru kako pokušava da pokupi velike komade stakla. Malo mi je trebalo da shvatim da joj je čaša ispala iz ruku. Začinjem konverzaciju sa njom. Pitam kako je slomila čašu. Šta se dogodilo. Rukom mi nemo pokazuje ka zidu. U gornjem desnom uglu nešto se nalazi. Upitala me je je li i ja to vidim. Jedva primetno sam klimnula glavom i približila sam se da bolje vidim. Videla sam lice. Lice koje me je zastrašivalo. Jednim korakom napred već sam osetila jezu. Nešto kao da je prošlo kroz mene. Mogla sam to lako da osetim.
Lice je izgledalo uznemireno. Bila je žena. To je bilo vrlo lako zaključiti. Lice joj je bilo zašiljeno. Bilo je belo i izgledalo kao da se topi. Moglo se videti samo jedno oko i usta, izgleda da joj je falila četvrtina lice. Kosa joj se nije videla. Izgledalo je kao da ima kapuljaču. Sa oka joj se spuštala suza. Iz nje je izbijala loša energija. Kroz prostoriju kao da se mogao dodirnuti tračak zla koji je ona slala. Bio je vrlo jak. Ništa nije gotovo.
Zaključavanje u školi je bio samo početak.
Sa police sam uzela kadeonicu, upaljač, briket i tamjan. Kadeonica se blago zadimila. Krenula sam da kadim prostoriju. Prvo sam okadila ikonu sveca koja je bila zakačena na manje od metar od mene. Pomerila sam se i približila licu na zidu. Okadila sam ga. Polako je nestalo. Ovo je nešto vrlo loše. Ali sada ga više nema.
--
Razredna ulazi u učionicu. Za njom ulazi dečak. Opet? Zašto li su sad pa i njega prebacili? Predstavlja ga kao Pavla. Mogu reći da izgleda lepo. Čak vrlo lepo. Visok je. Po ličnoj proceni visok je oko 190cm. Tamna kosa, boja crne čokolade. Oči su mu mile. Izgledaju nežno, ali ipak samouvereno. Zubi toliko beli, da ako bi se nasmejao možda bi uspeo da nas sve zaslepi. Sve u svemu-vrlo lep. Zagledam ga koji momenat i čekam da razredna kaže ono što svi očekujemo. Smešta ga da sedi sa mnom. Konačno nekih prednosti kad si štreber. Uvek stavljaju nove učenike sa decom koja mogu da im pomognu sa učenjem. Ne govori razlog zašto je prebačen kod nas. Izašla je i on je seo. Sara mu je prišla prva. Kako to niko nije očekivao, zaboga! Kako neko trpi ovu devojku. Upitala ga je zašto je prebačen kod nas. Postavila mu je to pitanje vrlo direktno. Pavle je prevrnuo očima. Objasnio je svima, pa i njoj da nije ništa uradio. Samo mu nije prijala okolina i prebacio se ovde. Hvala bogu! Jedan normalan. Nadam se. Bio je vrlo visok pa sam pored njega izgledala vrlo sićušno. Osećala sam se sićušno. A čak nisam ni bila niska. Mnogi bi za mene rekli da sam podosta visoka.
Sara je ga je gnjavila, a niste morali biti naučnik da shvatite da mu se nimalo nije dopadalo. Na njegovu sreću ušla je nastavnica. Lekcija nemačkog počela je gotovo sa vrata. Veselim nemačkim pozdravom naše nastavnice.
