Pavle
Otvaram oči, jer me budi oštar bol na šaci. Stežem zube i refleksno stežem ruku onom koja me ne boli. Otvaram oči, blago svetlo izlaska Sunca mi daje mogućnost da vidim. Gledam šaku i pipam mesto gde me boli. Kada malo bolje pogledam izgleda kao ožiljak. Ali nije običan. Izgleda kao da ima oblik. Izgleda kao obrnuta osmica, kao znak beskonačnosti. Nisam siguran vidim li lepo. Ustajem iz krevata i dalje se držeći za ruku. Odlazim do kupatila. Puštam mlaku vodu i pod nju stavljam ruku. Samo me boli još više. Ponovo gledam u ožiljak. Postao je tamno roze, boja povlači na crvenu. Izmičem ruku. Praviću se da se ništa nije desilo. Ništa se nije desilo. Sve je u redu. Probudiću se. Ništa se ne dešava. Ovo je san.
Ulazim u učionicu. Pogledom je tražim, kad vidim da nije na mestu na kome sedi. Shvatam da se još nije pojavila. Ne liči na nju da dolazi tako kasno u školu. Čuje se zvuk otvaranja vrata, okrećem glavu na tu stranu. Ulazi, a loknica joj ide na lice.
Buljim.
Razredna ulazi, govori da nešto moramo da znamo. Kreće da objašnjava pojedinima. Negde su bili zaključani, uspeli da se izvuku, a sada se to nastavlja. U staroj školi, onoj za koju svi u gradu znaju, onoj izgoreloj, onoj ukletoj. Upalilo se svetlo. Vatrogasci su pokušali da se popnu da drugi sptar i dođu do te prostorije, ali čim su merdevine bile postavljene i neko je krenuo da se penje, oborene su. Niko nije povređen. Gledam je zbunjeno. Usnama oblikuje objasniću ti posle. Klimam glavom u znak saglasnosti.
Časovi se brzo smenjuju, a ja mogu da razmišljam samo o onome što sam čuo pre početka prvog časa. Kako su uopšte ostali živi?
--
Nastavnica hemije završava predavanje, malo posle zvona za kraj. Marija skuplja stvari, pa brzo izlazi. Polazim za njom. Još uvek ne znam gde je biblioteka, pa bi mi svakako treba neko ko će mi to objasniti.
Ulazimo u ogromnu prostoriju koja je preplavljena knjigama. Sedamo u malo zabačeniji deo. Svakako je prazno, ali je ovako samo trunčicu sigurnije. „Slušaj me. Pre oko dve godine nekoliko nas iz odeljenja ostalo je zaključano u školi", rekla je sasvim ozbiljna. Pogledao sam je i krenuo da se smejem. Nemoguće je. „Znam da ti je nezamislivo, ali jeste se dogodilo. Bio je poslednji dan škole, imali smo samo pet časova i odlučili smo da ostanemo još malo duže u školi. Niko nas nije primetio. Još uvek mi nije jasno kako se to dogodilo. Školu su zaključali, a samo je direktor imao ključ, ali nije bio u zemlji kada smo mi ostali zaključani. Morali smo da zaključani provedemo nekoliko dana. Za tih nekoliko dana svašta se desilo. Saznali smo možda i previše. U jednom trenutku nam se pojavila hrana ispred vrata, u sledećem sam imala panični napad. Napravili smo nekoliko igranki u dvorani na trećem spratu, za vreme jedne igranke nešto me je povuklo za vrat. Nešto mi je povuklo ogrlicu koju i sad nosim," povukla je izrez duksa, pa izvukla ogrlicu u obliku znaka beskonačnosti. „Na kraju smo otkrili biblioteku, a ključ za nju je bila baš ova ogrlica. U toj biblioteci se nalazi gomila zapisa. Ali samo ja mogu da otključam tu prostoriju. Većina zapisa je na latinskom, ili na nekoj starijoj verziji italijanskog jezika. Jedino što smo mogli da rastumačimo bio je članak o poginuloj deci. To su deca koja su izgorela zajedno sa starom školom. Predpostavljam da su upravo ta deca uzrok onog upaljenog svetla i oborenih merdevina. Moramo da stavimo kraj na ovo", rekla je sa pogledom punim nade. Zelene oči kao da su joj postale još zelenije. Izgledala je vrlo samouvereno. Klimam glavom. „Želiš li da mi pomogneš?", pogledala me je pravo u oči, nadajući se da će moj odgovor biti potvrdan. Smešim se i klimam glavom. Naravno da hoću.
„Nešto moram da ti pokažem", rekao sam povlačeći rukav duksa. Otkrivam šaku i pokazujem joj crveni ožiljak. Zabezeknuta gleda prvo u ožiljak, pa u mene i tako nekoliko puta. Skida ogrlicu, pa je prislanja na moj ožiljak. Bledi i nestaje.
Otišla je, pa odmah za njom odlazim i ja.
