Marija
--
Povlačim poslednji pokret maskarom. Zatvaram je da se ne osuši. Ustajem, pa prilazim bliže većem ogledalu. Skidam šnale sa kose, pa polako izvlačim prvi vikler. Pramen koji je upravo pušten kao da skakuće, sve dok se ne uvije. Tako i svi ostali. Okrećem se da sa toaletnog stočića dohvatim četku za kosu. Kada pogled vratim na ogledalo vidim da nisam više u svojoj sobi. Nalazim se u staroj prostoriji. Farba sa zidova se ljušti i oni polako propadaju. Oko mene su samo nijanse sive koje variraju do nijansi najtamnijih crnih boja. U ogledalu me nema. Osvrćem se, oko mene je mnošto crnih silueta. Dlake na potiljku mi se ježe. Jedna od silueta mi se približava. Četka za kosu mi ispada iz šake. Trepćem i otvaram oči. Opet sam u svojoj sobi, pred ogledalom, četka za kosu mi je na podu. Vrata sobe se otvaraju i ulazi moja mama. Pita me šta je palo, jesam li dobro. Pokazujem na četku, zahvaljujem se na pitanju i odgovaram potvrdno. Mislim da neću imati mira sve dok ne istražim onu školu. Ne mogu da živim ovako.
Gledam na sat. Treba da izađem tek za oko sat i po vremena. Uzimam mobilni u ruke, pa tražim broj u odeljenskoj grupi. Udišem duboko, pa ga pozivam. Zvoni samo dva puta dok se ne javi. „Halo?", čujem mu glas, koji me odmah vraća u realnost. „Ja sam, Marija", rekla sam smireno, iako smirena bila nisam. „A, ti si", rekao je. „Slušaj me, imam jednu ludu molbu", rekla sam već preispitujući to što želim da uradim. „Slušam te", rekao je pa zatim ućutao. „Upravo se spremam za izlazak i nešto se desilo", rekla sam i čula kako se uzdržao da nešto ne kaže. „Spremala sam se ispred ogledala, pa sam se okrenula da dohvatim četku. Kada sam ponovo pogledala u ogledalo nisam više bila u svojoj sobi. Nalazila sam se u prostoriji sivih istrulelih zidova. Bila sam okružena crnim siluetama. Kada mi je četka za kosu ispala iz ruke, sve se vratilo u normalu. Nekoliko dana pre nego što si ti došao nestala sam u ogledalu, sanjala sam da se nalazim na epicentru zemljotresa, pojavilo mi se lice neke žene na zidu. Ja ne mogu da živim ovako!", rekla sam mu. Bila sam očajna. „Hoćeš da idemo da istražimo školu pre svih?", upitao me je, uzbuđenost i adrenalin mogli su se osetiti preko mobilnih telefona. „Čitaš mi misli", rekla sam mu. „Kad želiš da idemo?", pitao je. Zvučalo je kao da se već sprema. „Što se mene tiče, ako se ti slažeš sa mnom, sada odmah", rekla sam nadajući se da će pristati. „Spreman sam", rekao je ravno. Nasmejala sam se. Dogovorili smo se da se nađemo kod stare škole. Rekao je da će poneti lampu, a ja sam rekla da ću i ja poneti jednu za svaki slučaj.
U narednih pola sata našla sam se ispred škole. Nikada ne prolazim ovde. Plašim se da prođem ovde.veoma je jezivo. iz njenih ostataka lako se mohlo shvatiti da je bila prelepa. Škola je bila ogromna, puna prozora. Bila je vrlo stara.
Osetila sam kako me je neko povukao, dok sam iz bezbedne udaljenosti razgledala školu. Povukao me je da me zagrli. Pozdravlja se. Mislim da je mogao da oseti kako mi srce lupa. Mnogo me je uplašio. Pustio me je iz zagrljaja. „Jesi li ti normalan!?", procedila sam kroz zube. „Čime si ti procenila da sam normalan?", odgovorio mi je pitanjem. „Sada se sama to preispitujem, ko bi normalan ovo radio sa mnom?", rekla sam smejući se. „Šta treba da radim, šefice?", upitao je sasvim ozbiljno. Šefica. Sviđa mi se. Stomak kao da mi se prevrnuo, mislim da sam čak i pocrvenela. Prstom sam pokazala na učionicu koja se nalazila na drugom spratu i rekla mu da tu treba da uđemo. Jedino što smo zaboravili jeste da treba da se popnemo do tamo. Nisam imala ni za šta da se uhvatim. Zapravo, za nešto sam mogla da se uhvatim, ali nije bilo u opsegu mojih ruku. „Dođi ovamo", rukom sam mu pokazala da mi se približi. Pokazala sam mu na ručkicu koja se nalazima metar iznad mene. Pitala sam može li da me podigne sam malo. Na kraju smo shvatili da je previše rizično da to uradimo. Šakama je napravio lopovku. „Uspela sam!", radosno sam uzviknula. Uhvatila sam se jako i nogama se pripomogla da se popnem. Nekako sam prošla kroz prozor. Zgodno! „Sada ću sići da ti otključam vrata dole", doviknula sam mu. Otrčala sam do vrata prostorije. Sve je bilo otključano, niko nije ni stigao da ih zaključa. Sve se zapalilo pre toga. Izlazim i zatičem se u mračnim hodnicima. Jeza me hvata. Vrlo je hladno. Osećam se kao glavni lik u horor filmu. Ne vidim gde su stepenice. Previše je mračno, hodnici ne izgledaju kao da su toliko oštećeni. Izgleda da ovi hodnici nisu ni izgoreli. Kako je to moguće? Nisu izgoreli. Ovo je bila optička varka. Ona deca nisu poginula u požaru. Neko ili nešto ih je ubilo. Silazim stepenicama polako i pažljivo. Na jedan stepenik nagazila sam loše i krenula da klizam. Uhvatila sam se za gelender, pre no što sam udarila glevom. Već sam ležala na stepenicama. Ustala sam i nastavila da se spuštam dole. Malo sam se pomučila da nađem vrata na koja se ulazilo u školu. Kada sam došla do njih, nešto kao da me je počešalo po ruci. Brzo sam otvorila vrata. Pavle je stajao ispred i zbunjeno me je gledao. Prvo zbunjeno, pa je prebledeo. Izgledao je kao da je ugledao duha. „Tvoja ruka!", pokazao je na moje rame. Bilo je ogrebano, i kapljica krvi sjurila se preko garderobe. Ostavila je bordi trag koji je bio dovoljno taman da se mogao videti u ovom mraku. „Na šta si se ogrebala?", upitao me je. „Nisam, nešto kao da me je očešalo tik pre nego što sam ti otvorila vrata", krenula sam da mu objašnjavam. „Neko te je ogrebao", rekao je smirenije. Videlo se da bez obzira na način na koji govori, nije bio smiren. Znam da ga je ovo uplašilo gotovo koliko i mene. Rukom me je pozvao da dođem. Sagnuo se ka mom ramenu i krenuo da zagleda posekotinu. Rekao je da je samo malo dublja ogrebotina, ali da će mi možda ipak ostati ožiljak. Nije bilo toliko strašno. Ponovo smo krenuli ka istoj učionici. Pokazala sam mu put i rekla da pripazi na stepenice. Popeli smo se. Otvaramo vrata. Vidim da je prostorija ista kao ona u kojoj sam se našla dok sam se spremala i kada sam sanjala zemljotres. Od vrata smo se udalji svega koji metar. Zalupila su se i čulo se okretanje ključa u bravi. Hitro smo se okrenuli i potrčali ka vratima. Pavle ih je jako povukao, nije mogao da ih otvori. Jako ih je udario pesnicom. Cimnula sam se na taj nemili zvuk. Plašim se. Plašim se da ne pobesni i udari mene. Ruke su mi zaštitnički stajale ispred lica. Okrenuo se i uznemireno me je pogledao. „Nisam....nisam hteo, jesam li te uplašio", govorio je. Sve što sam u glavi mogla da čujem bio je onaj udarac. Neprestano se ponavljao. Iznova i iznova. Ruke su mi sve vreme stajale ispred lica. Nisu htele da se pomere. One su mi bile jedini vid zaštite u datom trenutku. Udaljila sam se, polako sam pravila sitne korake unazad. Nisam imala prostora iza sebe. „Neću, nikada, slušaj me, nikada neću da povredim ni tebe ni bilo koga drugog", uhvatio me je za zglob ruke, pa je povukao na dole da može da mi vidi lice. Disanje mi se smirilo. Otkucaji srca su mi usporili. Gledali smo se u uči. Nešto je lupilo. Brzo je okrenuo glavu da vidi šta, ništa se nije moglo videti. Očima sam kružila po prostoriji. Pištanje. Slobodnom rukom je iz džepa izvukao telefon. Imao je uključen alarma. „Ponoć je", rekao je i pištanje je nestalo. Kako je vreme prošlo tako brzo? „Moramo da izađemo odavde", rekla sam mu. „Tek smo ušli", glasno je izdahnuo. „Znam, ali je veća šansa da nam se nešto desi posle ponoći, nego pre nje", iznela sam mu činjenicu. „Stvarno veruješ u te gluposti?!" upitao je razočarano. „Kako da ne verujem?! Vrata su se prokleto upravo zaključala sama od sebe, ovde je svetlo bilo ugašeno i upalilo se samo od sebe! Kako očekuješ da ne verujem?", rekla sam, već razjarena. Hteo je nešto da mi odgovori, ali se uzdržao. „Kako misliš da izađemo odavde ako su vrata zaključana?", glavom je pokazao vrata. Zaobišla sam ga i otišla do vrata. Uhvatila sam se za kvaku i jako je povukla. „Nećeš ih otvoriti, veruj mi", rekao je džangrizavo. Još jednom sam uhvatila kvaku, zatvorila sam oči. Svu energiju koju sam imala fokusirala sam u desnu ruku. Vrata su kliknula i otvorila se. Na licu mi se pojavio ponosni osmeh, okrenula sam se ka njemu. Usta su mu bila blago otvorena. „Kako, šta?" bio je u ogromnom šoku. Ne mogu da ga krivim, sama sam sebe ostavila zatečenu. Znala sam da je nemoguće da mi se bez razloga sve ovo dešava. Ona ogrlica, nije bez razloga meni bila oko vrata.
Rukom sam mu pokazala da bi trebalo da izađemo napolje. Prošla sam kroz vrata, a on zamnom. Opsovao je sebi u bradu. Dovoljno glasno da ga čujem i okrenem se. Nogom je ugazio u nešto. U mraku nije moglo lepo da se raspozna šta je to bilo. U ruke je uzeo telefon, pa upalio lampu. To šta je nagazio izgledalo je ljigavo, bilo je bordo crveno. Ličilo je na žele. Jako je nogom povukao gore. Onaj žele se nije čak ni pomakao. Čučnula sam. Rukom sam krenula ka želeu, nisam ga čak ni dodirnula, ali me je opeklo. Uzviknula sam, tiho. Upitala sam ga šta da radim, pošto on baš nije bio u mogućnosti da se pokreće. Rukom mi je pokazao ka podu, ka jednoj klimavoj dasci. Podstakao me je da je isčupam. Uz dosta muke nalazila se u mojim rukama. Iz ruku mi je uzeo dasku. Savio se ka napred i kao da je krenuo da struže onu crvenu materiju. „Trči!", uzviknuo i bez pobune sam ga poslušala.
