1

69 2 0
                                    

𝓛𝓲𝓪

"Policija!", prodrao se neko.
  U tom trenutku sve mi se smrklo.
Potrčala sam, kao i svi ostali, ka svom plavom lambordžniju, i pojurila što sam brže mogla ka putu kojim sam i došla tuda.
  Samo nekoliko sekundi kasnije stigla sam na put i osetila olakšanje.
  "Nećete me uhvatiti ovog puta mamlazi!", vikala sam iz sveg glasa.    Nije me bilo briga da li će me neko čuti. Mada nisam ni morala - put je bio pust. To me nije ni začudilo - ipak, četiri ujutro je.
  Uživala sam u svojoj brzoj vožnji. I ne, nisam vozila brzo jer sam u nekakvom begu od policije.   Obožavam brze vožnje i trke. Tako su nas upravo prekinuli u jednoj od njih.
Pustila sam muziku do daske i uživala u slobodi. Nisu me uhvatili i to je bilo jedino bitno. Ili sam samo tako mislila.
  U retrovizoru ugledala sam policijska crveno-plava svetla i proklinjala sam sebe jer sam pustila muziku do daske misleći da sam im umakla.
  Signalizirali su mi da stanem ali nisam želela. Umesto toga nagazila sam još jače na gas trudeći se da im umaknem.
  Adrenalin mi je rastao istom brzinom kao i brzina automobila. Sada sam vozila dvesta trideset na sat i mislila sam da sam im umakla.
  Nisam te sreće. Minut kasnije opet su se našli iza mene i jedan mi je pričao u megafon: "Stanite, 𝑠𝑒𝑛̃𝑜𝑟𝑖𝑡𝑎. Biće vam samo gore zbog pokušaja bega od policije. Ne otežavajte i vama i nama."  Glas policajca zvučao je iznervirano. Jedva je čekao da se ovo završi.
  𝑁𝑒 𝑏𝑖 𝑏𝑖𝑙𝑜 𝑛𝑖𝑘𝑎𝑘𝑣𝑖ℎ 𝑝𝑟𝑜𝑏𝑙𝑒𝑚𝑎 𝑑𝑎 𝑚𝑒 𝑠𝑎𝑚𝑜 𝑝𝑢𝑠𝑡𝑖𝑡𝑒 𝑛𝑎 𝑚𝑖𝑟𝑢, drala sam se u sebi.
  Visoko u vazduh digla sam ruku pokazujući im srednji prst.
  "Neću opet završiti tamo", prošaputala sam za sebe i ubrzala sam još više.
  Dvesta osamdeset na sat...
  Uprkos mojoj brzini i dalje su iza mene bili policajci. Sad ih je bilo tri automobila.
  "Koji kurac?", upitala sam samu sebe kad sam videla da me trojica auto obila jure.
  Imala sam samo jednu šansu da im umaknem. Udahnula sam duboko, pustila volan (srećom put je bio prav), skupila ruke i trudila da se skoncentrišem.
  𝑀𝑜𝑧̌𝑒𝑠̌ 𝑡𝑖 𝑡𝑜, bodrila sam samu sebe.
  "𝑀𝑢𝑟𝑢𝑠 𝑖𝑔𝑛𝑒𝑢𝑠...", prošaputala sam tiho i osetila se čudno. Dugo nisam izgovorila te reči. Osetila sam energiju kao nekada davno kad sam bacala te čini. Čudnu energiju koju nikada nisam umela da objasnim. Nisam je osetila godinama.
  Uhvatila sam se za volan i pogledala u retrovizor. Uspela sam! Ispred policijskih automobila stvorio se vatreni zid i prestali su da me jure!
  "To!", uzvikivala sam kao malo dete.
  Pošto sam im sad sigurno umakla opustila sam se. Usporila sam i vozila normalno. Nekoliko minuta kasnije prošlo je u miru. Počelo je da svanjava i uživala sam u prelepom izlasku sunca.
  Nije dugo trajalo... Dva policijska automobila odjednom su se našla ispred mene. Došli su sa obilaznog puta. Pogledala sam u retrovizor i još jedan stajao je iza mene.
  "𝐷𝑒 𝑝𝑢𝑡𝑎.", rekla sa nemoćna išta da uradim.
  Policajac koji mi je prethodno pričao kroz megafon da stanem i sad je izašao iz kola i opet mi podigao megafon.
  "Molim vas da polako izađete iz kola sa rukama u vazduhu. Ne terajte nas da vas nasilno izvlačimo iz auta."
Prevrnula sam očima, i otkopčala sigurnosni pojas. Otvorila sam vrata automobila i izašla sa rukama u vazduhu. Znala sam da nema svrhe da se protivim. Već sam iskusila ovo toliko puta. Pomislio bi čovek da sam navikla.
  Policajac je ostavio megafon i polako mi prišao vadeći lisice iz džepa.
  "To neće biti neophodno", rekla sam mu gledajući u lisice.
  "Takva je procedura", rekao je stajući iza mene i čekajući da spustim ruke.
Sa teškim oklevanjem spustila sam ruke i pustila da mi stave lisice.
  "Šta je sa mojim autom?", upitala sam zabrinuto. Ovo je najbolji auto koji sam ikad imala. Nisam smela da ga ostavim usred ničega.
  "Pozvaćemo šlep službu", rekao mi je i poveo do svog policijskog automobila.
  Tada sam primetila da u drugom ima još dvoje sa trke.
  𝑁𝑖𝑠𝑎𝑚 𝑗𝑒𝑑𝑖𝑛𝑎 𝑢ℎ𝑣𝑎𝑐́𝑒𝑛𝑎, pomisli sam.
  Policajac me je odveo do zadnjeg sedišta i krenuli smo.
  Treći automobil ostao je kod mog auta.
  𝐷𝑜𝑏𝑟𝑜 𝑗𝑒, 𝑛𝑒𝑐́𝑒 𝑔𝑎 𝑜𝑠𝑡𝑎𝑣𝑖𝑡𝑖 𝑠𝑎𝑚𝑜𝑔.
  Volim taj auto. Nije kao da ne bih mogla da ih kupim koliko želim istih, ali jednostavno bila bih slomljena kad bi ga neko ukrao. Emotivno sam vezana za njega. Pripadao je mom bratu i to je jedna od retkih stvari koji su mi ostali od njega.

Ubistvene noći - prva knjigaWhere stories live. Discover now