Ubistvene noći - prva knjiga

23

𝓛𝓲𝓪

  Sutradan smo posle časova imali trening sa Nakamurom. Više nismo bili iza škole nego smo prešli na teren za vežbanje. Oružje koje sam videla kada sam imala prvi čas kod njega bilo je postrojeno na nekoliko platformi za vežbanje, svaka sa određenim obeležjima svih elemenata. Stala sam među vladarima vatre. Sem Kartera, tu su bili Alehandro i Diego. Prišla sam im i pozdravila se sa njima.
  "Šta radimo danas?", upitala sam ih, a Alehandro se zlokobno nasmešio.
  "Danas biramo oružje sa kojim ćemo vežbati do kraja fakulteta. Nakamura kaže da je ovo oružje posebno. Najposebenije i najefikasnije imamo mi, vladari vatre."
  Nasmejala sam se. "Uvek takmičarski nastrojen. To mi se sviđa kod tebe."
  "Koje vam se oružje najviše sviđa. Ja merkam onaj čekić sa zmijinim šarama", rekao je Diego ne skidajući, pogled sa čekića koji mu se svideo. Video se sa je bio veoma težak.
  Tada se Alehandro nasmejao. "Da, kao da bi ti mogao to da podigneš."
  "Zar nisi čuo? Oružje bira nas i prilagođava nam se", odgovorio mu je Diego i oboje smo ga čudno pogledali.
  "Kako to misliš 'oružje bira nas'?", upitala sam ga.
  Tada nam se Karter približio i plamen u očima mi se rasplamsao, a veliki bol je bio prisutan, ali ne i onaj neizdrživ kao ranije.
  Stvorila sam vatrenu kuglu iza leđa i odmah je ugasila, nadajući se da će nam to pomoći, i jeste.
  "Diego je u pravu. Oružje bira nas i navikava se na nas kako i mi na njega. Posebno je jer kroz njih možemo da projektujemo naše moći", objasnio nam je Karter.
  "Odkud ti to znaš?", upitala sam ga sumnjičavo.
  Po prvi put danas me je pogledao.
  "Odrastao sam ovde. Viđao sam generacije kako vežbaju, pokušavaju da se snađu i ostalo. Mislim da je ona katana savršena. Šta bi ti Alehandro?" Pomislila sam da će mene upitati, ali se u poslednjem trenutku okrenuo Alehandru.
  "Ne znam. Svakako, rekao si i sam: oružje bira nas. Ko sam ja tu da išta tražim", rekao je Alehandro, ozbiljniji nego inače.
  "Nisam do sad videla skromnu stranu Alehandra Pereza. Čudna je", rekla sam i svi smo se nasmejali.
  "A ti Lia? Šta bi ti odabrala?", upitao me je Alehandro.
  Pogledala sam ka oružju tražeći one mačeve koje sam videla prvog časa.
  "Ona dva mača sa zmajevima. Opaki su."
  "Postoji legenda o tim mačevima", počeo je Karter. "Iskovao ih je vladar vatre pre više od četiristo godina. Ne salomivi su. Problem je, što već skoro stotinu godina nisu izabrali vlasnika. Ti mačevi biraju one sa najviše moći."
  "Je li ta legenda istinita?", upitala sam ga, potajno se nadajući da nije.
  "Nisam siguran, ali sam čitao o njima. Ti možeš samo da se nadaš da nije istina, inače nema šanse da te odaberu", zadirkivao me je kroz osmeh.
  "Da nije gužva bacila bih vatrenu kuglu na tebe", rekla sam i rasplamsala plamen u očima da ga uplašim.
  "Jesi li sigurna da nećeš izgubiti kontrolu? Kao onog dana pa da Nakamura i ja moramo da čistimo za tobom."
  Možda mi se sviđa da se ljubim sa ovim mamlazom ali polako prelazi granicu. Alehandro i Diegu su samo stajali pored i znatiželjno nas posmatrali.
  "Skloni se odavde. Bolje ti je", opet sam mu pripretila i on je samo slegnuo ramenima i otišao.
  "𝐸𝑠𝑐𝑜𝑟𝑖𝑎", prošaputala sam za sebe.
  "Kada ste vas dvoje u istom društvu fatalno je", rekao mi je Diego
  "Nervira me od kako sam došla ovde", požalila sam se.
  Sela sam na klupu malo dalje od gužve i znatiželjno gledala u onaj par mačeva. Ako je istina to što je Karter rekao i ako ne izaberu mene zaista ću biti razočarana. Ali ako oružje bira nas, to onda nije do mene.
  Tada su mi se rasplamsale oči i osetila sam kao da me nešto vuče ka nekom. Pratila sam to, šta god bilo, trudeći se da me niko drugi ne primeti. Ušla sam u lavirint i na prvom skretanju me je čekao Karter. Povukao me je za ruku i približio sebi.
  "𝐸𝑠𝑡𝑢́𝑝𝑢𝑑𝑜", rekla sam, dok sam pokušala da ga odgurnem, i ako sam potajno želela da me poljubi.
  "Morao sam malo da te vređam, 𝑑𝑟𝑎𝑔𝑜́𝑛. Ne smemo da dozvolimo da nas provale. A u 𝐷𝑜𝑛𝑢𝑚 𝐴𝑟𝑐𝑎𝑛𝑢𝑚𝑢 nema tajni. Moramo biti ekstremno oprezni", rekao je i poljubio me. Svaki put kad bi me poljubio cela bih pretrnula. Osećam se kao da sam na sedmom nebu, i ako ga mrzim.
  "Ovo je veliki rizik onda", rekla sam.
  "Jeste, ali nisam mogao više da izdržim", rekao je, i opet me poljubio.
  "Kako si znao da ću te naći?", upitala sam ga, kada je prestao da me ljubi. Sklonio mi je pramen sa lica i postavio ga iza mom uha.
  "Nisam bio siguran, rasplamsao sam plamen dok sam razmišao o tebi, i eto te."
  "O ti misliš na mene?", zadirkivala sam ga kroz osmeh.
  "Mislim kako ću uraditi ovo", rekao je i opet me poljubio. Svaki njegov poljubac bio je s puno strasti i požude. Shvatam zašto se devojke kače za njega. Zgodan je, ima taj neki idiotski šarm, a njegovi poljupci su očaravajući.
  "Mrzim to što me teraš na ove stvari, 𝑑𝑟𝑎𝑔𝑜́𝑛", rekao je i opet me poljubio.
  "I ja mrzim to što dozvoljavam ove stvari", rekla sam i uhvatila sam ga za vrat da ga približim sebi.
  "Ali ipak voliš to da radiš", rekao je, dok je ruke spuštao na moj struk.
  "I ti to voliš", rekla sam a on je uz osmeh odmahnuo glavom, i opet me poljubio.
  "Trebalo bi da se vratimo. Uskoro dolazi Nakamura", rekao je, ali me je ipak opet poljubio.
  "Dobro. Ko ide prvi?", rekla sam, i onda ga ovlaž poljubila.
  "Tebe su videli. Idi ti", rekao je odmakavši se od mene.
  "Kako misliš 'mene su videli'? Trudila sam se da budem neprimetna", rekla sam i namrštila se.
  "Ispred je cela škola, misliš li zaista da te baš niko nije video?"
  Bio je u pravu. "Dobro. Ali kako si ti onda došao neprimetno?"
  "Ovo mesto je puno puteva. Oku vidnom i ne. Znam svaki od njih. Kako rekoh: odrastao sam ovde."
  Zanimljivo. Nemam vremena da se bavim ovim. Moram da odem pre nego što svi primete da me nema.
  "Vidimo se dole", rekla sam i krenula nazad.
  Vratila sam se na klupu gde sam bila pre nego što sam krenula kod Kartera. Njegov poljubac je još uvek uticao na mene. Samo sam na to mogla da mislim. Jedino kad me on ljubi sve moje misli se rasprše. Osećam se slobodna. Ni jedan do sada mi nije izazivao to.
  Razmišljanje mi je prekinuo Nakamurin glas.
  Bio je na platformi sa obeležjem vatre, i tražio da svi vladari vatre obrate pažnju na njega.
  Prišla sam i ubrzo osetila Kartera. Tačno na vreme.
  "Danas je jedan od bitnijih dana za vas. Oružje naroda vatre je najmoćnije, možete projektovati vaše moći kroz njega i tako postati jedni od najboljih vladara na svetu. Za one koji ne znaju, vi ne birate oružje, već ono vas, bira vas po vašim sposobnostima i po vašoj moći. Oružje koje imate, u skladu je sa vašim moćima. Kako se vi navikavate na oružje, tako i ono na vas. Prilagođava vam se i pruža vam lakoću da ga koristite. Prvi ko će imati tu čast da ga oružje izabere, je onaj koji je već video kako se to radi. Kartere, dođi ovamo, molim te."
  Karter se popeo na platformu, i okrenuo se oružju koje je bilo na zidiću sa desne strane.
  "Vaše je da rasplamsate plamen. Kada to uradite, trebalo bi da osetite specifičnu povezanost sa određenim oružjem. Osećaš li?", upitao je Kartera koji je klimnuo glavom, buljeći u oružje.
  "Dobro. Sad, ispruži ruku", rekao je Nakamura i tako Karter uradi. U njegovoj ruci skoro istog trenutka stvorila se ona katana koja mu se svidela. Tačno ju je uhvatio za dršku, dok se dugačka oštrica presijavala na suncu. Videla sam zadovoljni osmeh na Karterovom licu. Dobio je šta je hteo. Žamor uzbuđenja širio se grupom.
  "Lepo Kartere, stani dole sa strane, sledeća je Nina Petrova", rekao je i mala plavuša se popela na platformu...
 
  "Lia Sančez", prozvao me je Nakamura posle nekoliko studenata.
  Popela sam se na platformu dok sam se zaista nadala onim mačevima.
  "Možeš ti to", prošaputao mi je Nakamura.
  Rasplamsala sam plamen i osetila sam veoma jaku vezu. Nisam znala koje je oružje u pitanju. Pružila sam ruku, i desilo se neočekivano. U mojoj ruci su se stvorila ona dva mača koja sam priželjkivala. Ako je istina ono što je Karter rekao, onda sam jedna od moćnijih ovde. Okrenula sam se Nakamuri i videla sam iznenađenje na njegovom licu.
  Kada me je pogledao bio je zapanjen. "Ostani posle da porazgovaramo. Pridruži se ostalima sad", rekao mi je tiho i ja sam sišla. Zašto je tako loše što su me ove dve lepotice izabrale.
  Kada sam stala tamo gde su ostali, izvukla sam jedan mač. Bio je lak, a oštrica dugačka i oštra. Zamahnula sam njime, i kao da sam mogla da osetim njegovu oštrinu. Ako je istina da su iskovani pre četiristo godina, u opšte ne izgledaju tako. Izgledaju kao da su novi nivcijati. Na dršci, bilo je ugravirano kitnjastim slovima špansko prezime 'De La Vega'. Mora da se tako prezivao onaj koji je napravio mačeve.
  Tada mi je Karter prišao sa svojom katanom.
  "Nisam mislio da ćeš uspeti, 𝑑𝑟𝑎𝑔𝑜́𝑛. Niko nije. Čak se i Nakamura iznenadio."
  "Da li to treba da me ponizi? Treba li ja da se čudim što si ti dobio tu katanu?"
  "Ne ponižavam te. Samo nisam imao pojma da si toliko moćna. Za te mačeve treba velika moć. To je oružje većeg ranga."
  "Šta to znači?", bila sam zbunjena.
  "Svako ima svoj rang, 𝑑𝑟𝑎𝑔𝑜́𝑛. Ti mačevi su deo višeg. Ima još par tih, mogu se pohvaliti da je i katana jedna od njih, ali ti mačevi su posebni."
  "Jesi li to upravo priznao da sam moćnija od tebe?", upitala sam, vraćajući mač u koricu.
  "Nikad to nisam rekao." Namrštio se.
  "Tako je zvučalo."
  "Eto zašto mi ideš na živce. Ako tako nastaviš, kunem ti se..."
  Nije mi se svidelo što je počeo sa pretnjama. "Šta? Šta ćeš da mi uradiš?", približila sam mu se za korak. "Ne volim pretnje Kartere. To što radimo neke stvari ne znači da ti pripadam i da možeš da mi pretiš. Ja mogu da radim šta mi se prohte."
  Nasmejao se. "Da smo sami sad bih te poljubio i pokazao šta sam hteo." Onda me je pogledao ozbiljno. "Ja nikad ne bih naudio ženi Lia. Možda sam drkadžija, ološ, idiot, ni ne znam kojim imenima si me sve nazivala, ali definitivno nisam nasilnik."
  Ove njegove rečenice su me zapanjile. Juče je prebio Jana i zamalo mu slomio nos i pre nedelju dana je opekao Itana. I on mi kaže da nije nasilnik?
"Nisi nasilnik? Opekao si Itana i juče si zamalo slomio nos Janu. To nije nasilnički?"
  "Itan je grozan i zaslužio je. A Jan je rekao nešto što nije smeo i pobesneo sam."
  "O znači kada bilo ko od nas pobesni mora da razbije nekome facu. Dobro, razbiću sada ja tvoju", rekla sam i zamahnula pesnicom ka njegovom licu, a on me je snažno uhvatio za zglob.
  "Ne razumeš. Spomenuo mi je majku, Lia. Šta bi ti uradila da ti neko spomene majku u lošem kontekstu? Ćutala bi?"
  Njegove reči su me pokolebale. Naravno da ne bih ćutala, ali zašto je njemu toliko bilo teško?
  "Dobro, i? To nije razlog da nekom slomio nos?"
  Ironično se nasmejao. "Ti mi kažeš? Izvini, ko je beše spalio osmoro dece zbog majke? Ti!"
  Progutala sam knedlu. Svaka reč me je bolela, ali nisam mogla da dozvolim da pokažem to. "U redu. Pošteno. Zašto si tako osetljiv na nju? Mislila sam da te boli kurac za sve."
  "Očigledno me ne boli kurac za moje roditelje. A hoćeš li da znaš zašto?", njegov pogled bio je pun besa, i sve mi se više približavao. Uplašila sam se da će me povrediti, i sigurno se to ukazala i na mom licu, pošto je prestao da korača ali je ipak održao nesalomiv izraz lica, hladan poput oštrice koju je držao. "Zato što su umrli. Sećaš se spomenika sa njihovim imenima? Kara i Ignasio Garsia. Posebno si se zagledala u te spomenike."
  Sledila sam se. Istina je da sam posumnjala tog dana, ali nisam bila sigurna. Prosto, mogli su da budu bilo ko. Ne preziva se samo Karter Garsia. Tada sam shvatila. Otišao je kod tetke sa pet godine zato što nije imao kod koga, a ona ga je izmaltretirala. Odatle mu oni ožiljci na leđima. Da je neko drugi, sad bih ga zagrlila.
  "Žao mi je Kartere. Nisam znala. Ja..." Jebote, zašto nisam mogla da smislim nešto normalno.
  "Znam da nisi znala. Niko ti nije rekao, kako bi mogla da znaš", rekao je i otišao od mene.
  "Žao mi je...", prošaputala sam tako tiho da definitivno nije mogao da čuje a i znam da mu ništa ne bi značilo. Ništa mu ne može vratiti roditelje, isto kao što ništa ne može da vrati moju majku.
  Pridružila sam se Diegu koji je upravo sišao sa platforme.
  "Hej, dobio si luk i strele. Opako", rekla sam ali Diego nije bio tako zadovoljan.
  "Ipak nisam bio dovoljno dostojan za čekić."
  Izgledao je potišten. "O ma daj Diego, luk i strele su savršeni."
  "Valjda. Ti si dobila one veoma izbirljive mačeve. Čestitam."
  "Hvala. Nakamura je izgledao veoma iznenađen. Želi da razgovara sa mnom kasnije."
  "Danas završavamo odmah posle odabira oružja. Već je rekao ostalima kako oni rade, tako da treba još nekoliko ljudi i možeš da razgovaraš sa njim."
  Klimnula sam mu glavom. Sad mi je bilo u glavi da sam povredio Kartera jer sam ga podsetila na grozne uspomene. Pitam se gde je sad.
  Rasplamsala sam plamen u očima i osetila kao da je u blizini. Krenula sam da pratim to, ali tada me je neko pozvao.
  "Lia!", pozvao me je Nakamura.
  Ugasila sam plamen i prišla mu. "Da, gospodine?"
  "Želim da ti kažem da su ti mačevi veoma moćni. Pripadali su najmoćnijim vladarima vatre u poslednjih četiristo godina. Ali dugo nisu izabrali vlasnika, molim te, da budeš oprezna sa njima, u redu?", glas mu je bio ozbiljan i ulio mi je sumnju u sve ovo.
  "U redu. Je li vam ih vraćamo ili ih nosimo u naše sobe?"
  "Nosite. To je sada vaše. Usput, mislim da u biblioteci imaš knjigu o tim mačevima. Zamoli bibliotekarku Dafne da ti je pokaže. Možda će ti biti od koristi. Idi sad."
  Klimnula sam glavom i vratila se u školu. Prvo ću se presvući, pa ću onda potražiti Kartera. Presvukla sam se u u uniformu i rasplamsala plamen. Osetila sam neku silu koja me vuče. Pratila sam je, misleći da će me prvo odvesti u njegovu sobu, ali nastavila sam drugim hodnikom. Sišla sam u prizemlje, i došla do biblioteke. Tačno gde treba da idem. Ušla sam u biblioteku. Bila je ogromna, sa policama skoro do tavanice, stolovi sa jedne strane prostorije bili su uredno poređani. Orijentalni tepisi su utišavali svaki bat koraka. Bila je mrtva tišina. Pratila sam osećaj između polica, i negde kod poslednjih, skroz na kraju, stajao je Karter.
  Ugasila sam plamen i krenula ka njemu.
  "Uhodiš me? Mislio sam da si ti prva spomenula da nismo ništa", podsetio me je. Bio je nervozan i ljut. Nije me ni pogledao, samo je tražio nešto po policama.
  "Otišao si besan. Osećala sam se krivom zbog toga."
  "Ne možeš biti kriva. Nisi ti ubila moje roditelje."
  Okrenuo se ka meni i približio mi se. Stala sam leđima uz drugu policu, a on je stajao tek nekoliko centimetara dalje od mene, i podigao desnu ruku na policu.
  "Žališ me?", upitao me je.
  Znala sam koliko to zvuči loše. Mrzela sam ljude koje su mene žalili kad mi je majka umrla.
  "Znam koliko je grozno kad te neko žali, zato ne. Žaljenje je grozno. Radije bih umrla nego da me neko žali."
  "Bravo. Nesalomivost je dobra. Tako treba", rekao je gledajući moje usne. Znam da je želeo da me poljubi, i ja sam njega, ali ovde je rizično. Ali ako bolje razmislimo, svugde je rizično.
  Uhvatila sam ga za vrat i poljubila ga, a on se nije bunio.
  "Rizično je", podsetio me je.
  "Svugde je rizično", dodala sam.
  Poljupci su mu bili nervozni, kao da je želeo da platim za nerviranje koje sam mu izazvala od kako sam došla ovde.
  Neki minut kasnije, odvojili smo se jedno od drugog, praveći se da se ništa nije desilo.
  "Šta tražiš ovde?", upitala sam, i ako sam bila zadihana i zajapurena.
  "Ovde su knjige o našim oružjima. Tražim katanu. Negde ovde sam video knjigu o tvojim mačevima." Prešao je pogledom preko jedne police. "Aha, evo je. Trebalo bi da je pročitaš. Biće ti od koristi", pružio mi je prašnjavu crvenu knjigu sa pozlaćenim ugraviranim slovima 'De La Vega mačevi'.
  "Ko je taj De La Vega? Njegovo prezime je i na mojim mačevima."
  Karter je od jednom izgledao kao da mu je neprijatno. Slegnuo je ramenima i izvukao neku knjigu.
  "Ne znam. Spominju se često u istoriji naroda vatre, ali samo po tom prezimenu. Nikad po imenu. Ne zna se ko su, ali se zna da su najmoćnije i najstarije pleme od svih."
  "Pleme?", upitala sam ga, a on je izgledao zabavljen mojim ne znanjem.
  "Svi narodi se dele prema plemenima. Moje pleme je Montezuma."
  "Pitam se koje li je moje pleme", prošaputala sam.
  "Možda ćeš saznati jednog dana", rekao mi je Karter.
  Naslonila sam ruku na policu.
  "Zar nije ovo čudno? Mrzimo se, i svađamo, ali opet dolazimo jedno kod drugog."
  Nasmejao se. "Volimo da se ljubimo i da se posle pravimo da se nije ništa desilo", rekao je i krenuo ka meni.
  Pomerila sam ruku, ali tada je ispala jedna knjiga. "𝐷𝑒 𝑝𝑢𝑡𝑎."
  "Smotana si", rekao mi je i sagnuo se da pokupi knjigu.
  Pokupio je ali se zatim zagledao u knjigu. Prebledeo je.
  "Hej jesi li dobro?" Onda kao da se trgnuo.
  "Da, da", ubrzano je vratio knjigu na svoje mesto. "Hajdemo...", rekao je i krenuo ka bibliotekarki.