PRINUĐENA DA VOLI

Susret sa đavolom!

Autor's note..
( Ovo je moja prva priča. Nadam se da će vam se dopasti. Budite iskreni i oštri u komentarima. Nastavljam sa pričom ako bude imalo pozitivnih komentara. I ako vi budete želeli da nastavim,naravno. Ovo je samo početak da vidim da ste zainteresovani za nastavak,pa nisam puno opisivala osećanja glavnih likova,ali planiram, ako nastavim da dublje zađem u njihovu dušu...)

Otvaram oči shvatajući da sam zaspala,iako nisam želela da propustim ni jedan detalj prirode. Okrećem glavu ka mom dečku, koji vozi auto i pitam ga još koliko kilometara imamo do grada gde žive njegovi rođaci.

- Stižemo za pola sata,odmori još malo ako želiš.

- Neću, ionako sam ljuta na sebe jer sam zaspala. Znaš koliko volim uživati u prirodi, a i tebi je bilo dosadno.

- Srećo, sama činjenica da si pored mene čini me veselim i srećnim.

Gleda me u oči i govori. I u tim njegovim zelenim očima,u kojima se topim svaki put,kada me pogleda ja vidim istinu. Jer lažne oči se ne smeše dok izjavljuju ljubav voljenoj osobi. Zajedno smo već dve godine, a ja se svakog dana pitam,kako li sam zaslužila ovog divnog muškarca?
Nikola je sjajan,zgodan, duhovit,pouzdan,pun empatije,stabilnog karaktera...Ima najnežnije ruke koje kada te miluju, imaš osećaj kao da letiš po oblacima. Tople, mekane usne od kojih ne želiš da se pomeriš ni milimetar kada ljube. Smeđu kosu nežnu kao svila, zagrljaj u kome se osećaš najvoljenijom osobom na svetu.

- Miona,gde su tvoje lepe misli ovog puta? Znaš,obično kada se voziš autom, a sa tobom je buudnaaa putnica,prijatno je razgovarati i čuti njen umiljat glas.

Smešim se i govorim mu koliko sam srećna jer imam divnog dečka pokraj sebe. Nakon čega nastavljamo da se smejemo i pričamo. Nakon pola sata čujem Nikolu kako govori :

- Stigli smo.

Nadam se da njegova tetka neće postavljati previše pitanja o mojoj porodici. Nikada nisam umela da lažem, ali i ne želim pričati o svojoj porodici,jer svi očekuju lepe priče,divno detinjstvo,osmehe... Ne želim izazvati sažaljenje, mrzim kada me neko sažaljeva. Ja sam sada jaka, zrela, odlučna osoba koja se sama bori kroz život. Nisam slomljena kakvu me vide ljudi koji znaju moju priču. Jedine osobe kojima sam ispričala svoju prošlost su Nikola i moja najbolja drugarica Tamara.

- Srećo, ne brini, oni su divni ljudi. Tetka je opičena sto posto, teča je kul lik, a moj brat, pa on je posebna priča, ali nećeš se osećati neprijatno ni jednog trenutka. Obećavam ti.

Uhvati me obema rukama za glavu,i spusti svoje sočne usne na moje. Da to je onaj osećaj kada se topim i znam da mogu da mu verujem. Odmiče se i govori da izađemo iz automobila i uđemo u kuću,jer je tetka već na prozoru i skakuće gledajući nas.

Sat vremena kasnije smejem se sa njima i imam osećaj da ih poznajem ceo svoj život. Nikolinog brata Igora još nisam upoznala, jer još uvek nije stigao kući. Ali nemam tremu jer su ovo stvarno divni ljudi, ne sumnjam da je i on takođe prijatan i ljubazan kao njegovi roditelji. Izgleda da će mi boravak ovih dva dana ovde, dok Nikola ne završi posao koji ima u ovom gradu, biti savršen.
Vrata dnevne sobe su se otvorila i kroz njih je prošao visok muškarac,crne kose, sivih očiju, arogantnog držanja. Sobu je obavila njegova dominacija,a od njegovog pogleda, moje telo je po svojoj volji pokušalo da uzmakne korak unazad. Preleteo je pogledom po sobi i pogled zadržao na meni. Celo telo mi je zadrhtalo,a mozak je vikao da se klonim ovog čoveka. OPASNOST.

-Gde si brate moj, nismo se videli godinama?

Progovorio je prvo Nikola. Brat,ovo je Igor. Nemoguće. Ne moram da ga upoznam, vidim da je potpuna suprotnost roditeljima. Pogledam u tetka Milenu i teča Marka,ono što vidim u njihovim očima me pomalo uznemiri. Ljubav,strah, nemoć..