PRINUĐENA DA VOLI

Igra sa đavolom

Bes je poslednja emocija koju sam osetila, pre nego što sam sela u njegov auto. Strah je ono što me obavija u ovom trenutku. Srce udara neke nepravilne taktove od kojih mi zuji u ušima. Glava pulsira ujednačenim ritmom. Ruke igraju svoju igru. Siva zavesa koja prekriva moje oči preti da se oboji u crno.
Zatvaram oči i podsećam sebe da dišem. Duboko udahnem pokušavajući da napunim pluća vazduhom. Izdahnem da izbacim svu frustraciju i negativnu energiju koja se nakupila u meni.
Otvaram oči,i shvatam da sam sama sebe dovela u situaciju da se vozim sa
nepoznatim čovekom,u nepoznatom gradu,ka nepoznatom mestu.
Nisam smela ući s'njim u auto. Trebala sam naći taxi. Ne shvatam razlog, zbog kojeg sam dopustila njemu da mi naređuje. Suprotstavila sam se svakoj njegovoj reči, ali ipak uradila sve što je rekao.
Nemoćna da uradim bilo šta u ovom trenutku, trudim se da bar zapamtim put kojim se krećemo. Pitam ga gde idemo,jer ne mogu više da podnesem tišinu i neizvesnost.
Ravnodušno okreće glavu ka meni. Gleda me nekoliko trenutka,zatim vraća pogled na put i odgovara mi hladnim glasom.

-Ne zamaraj tu plavu glavicu, ništa ti se neće desiti dok si sa mnom.-

Zašto bih mi se išta desilo? Gde me vodi ovaj čovek? Ponovo besna jer sam ostala bez odgovora. Uplašena jer i dalje ne znam kuda idemo. Govorim mu da zaustavi auto,dok pokušavam da prikrijem osećaj histerije u glasu. Zapovednim tonom zahtevam da izađem iz automobila.

- Ne stajem dok ne stignemo, a ti slobodno izađi odmah ako želiš, ili ćeš sačekati da parkiram,jer stižemo za dva minuta. -

Zaustavio je auto na parkingu kog su okruživale visoke stambene zgrade. Okrenuo se ka meni i rekao da izađem i krenem sa njim.

- Sačekaću te u kolima. Samo požuri i daj mi Darkov broj. Želim ga pitati kako je Nikola. -

- Nisam te pitao da li hoćeš samnom.-

Ostala sam zatečena i odlučna da uradim po svome. Ispratila sam ga pogledom dok je obilazio auto. Očekujući da izađem i krenem sa njim otvorio mi vrata. Očigledno ne ume da proceni ljude, jer se ja odavde ne pomeram.

- Znaš,pre sedam godina sam napunila osamnaest. Sposobna sam da sama donosim odluke,što znači da te čekam u autu.-

Uputim mu moj najlepši osmeh iz kog vrišti sarkazam. Primetila sam kako mu se ugao usana podiže u osmeh,ali je brzo vratio svoj ravnodušan izraz lica. I uputio mi zastrašujući pogled.

- Možeš da hodaš ili mogu da te nosim? Ti biraš!

Nisam ni završila sa odgovorom " Ni jedno,ni drugo ",kreten me je već podigao i prebacio preko ramena.

- Spusti me idiote ili ovog trenutka zovem policiju. Reći ću im da si me kidnapovao i da me držiš protiv moje volje. -

- A sa čijeg telefona ćeš ih pozvati? Koliko vidim ti si u haljini bez džepova na njoj, a torbica ti je u kolima. Iako me rukama uzaludno udaraš,ipak osećam tvoje prste na mom dupetu. Pa zaključujem da ti je telefon ostao u kolima. Osim ako ga nisi sakrila ispod haljine, što ću rado proveriti. Ako i dalje misliš da ćeš ih pozvati sa svog telefona.

Glupačo, glupačo, glupačo...govorim sama sebi. Razmišljaj Miona... Pusti ga da misli da si se povinovala njegovoj kontroli. A kada se ukaže prilika, beži. A to nećeš moći da uradiš ako te nosi kao da si privezak. Aaaa...Udariću sebi šamar zbog ovoga kasnije.

- U redu, spusti me. Hodaću.

Savio je kolena i pažljivo me spustio na zemlju. Zadržao me je dok nije bio siguran da imam ravnotežu. Podigao je obrvu, pogledom prešao preko mog tela zadržavajući se prvo na mojim usnama, a zatim očima.