Kratke stvari.

Ničija.

"Predivna si..." Šapnuo sam joj na uho,sklanjajući svilene pramenove njene kose sa njenog preplanulog dugog vrata,izazivala me je. Samo dok je stojala tako,neodređeno, gledajući na obalu sa prozora. Gledala je talase,delovala je tako očarana lepotom istih. A, ja ? Ja sam bio očaran njenom. Poput umetničkog dela,poput najlepšeg haosa je samo mirno stojala a, u meni je izazivala lom,oluju i nemir. Koliko puta sam samo poželeo to sve da joj kažem, ali ustručavanje mi je već postalo navika pa ponekad čekam da zaspi da bi joj pričao koliko je volim. Pričao bih koliko sam joj dužan za sve tu sreću koju izaziva u meni njenom samom pojavom.
I dok sam joj prstima šarao po vratu,bio sam ponosan na činjenicu da je samo moja a opet nekako i toliko ničija.