Kratke stvari.

Tlo

Možda tako treba,
Da nas bace,slome,razore,
Pa da puzimo,molimo i vučemo za njihove rukave dok ih ne iscepamo,pa padnemo i glavom udarimo ledeno o tlo. I onda konačno shvatimo da nam ne trebaju,baš ni malo,ni mrvicu,da možemo da hodamo i bez njihove senke iza,bez lažnog osmeha i zagrljalja.
Možda tako treba,pa kada shvate,
da mole i puze,
Dok ne padnu..I udarili bi oni o ledeno tlo ali ono je nestalo,jer ga je neko već slomio. I tako prazne duše još uvek jecajući za našim rečima,našom rukom i osmehom,lebde u svemiru nedostajanja i bola.
Dok mi hodamo,napred,bez obaziranja.