"Dodji nam opet sine!" osetio sam zagrljaj majke i oca , a potom sam ušao u auto. Zauzet sam poslom i retko se vraćam kući kod roditelja .... A i kada nemam posla izlazim uveče sa momcima. Zazvonio mi je telefon. "Kaži Yoongi?" "Dolaziš večeras, izlazimo li?" "Hah, biću umoran od puta..." "Jin kaže da se neka devojka raspituje za tebe..." "Ne bih da zaspim na prvom sastanku..." dodao sam paleći žmigavac. Nije bilo znaka za skretanje u Seoul, mada toliko sam puta putovao.... "Hoćeš onda da ti pomognemo oko putnih torbi kad se vratiš!?" "Ti!?!?" "Ne ja idiote, ja ću da spavam, a Chim i Tae će da se muče..." hteo sam da se nasmejem ali sam bio usresredjen na put. Bio mi je donekle...nepoznat? "Halo, Jungkook gde si?" "Zovem te kasnije Hyung vozim" prekinuo sam vezu i naišao na kraj ulice. Sve što sam video bio je oronuli hotel... Upaljena su svetla...Prespavaću ovde pa ću se sutra ujutru raspitati za put. Izašao sam sa jednom putnom torbom. Otvorio sam vrata koja su se toliko raspadala da ni brava nije mogla lepo da zatvori vrata. Šetao sam dugim hodnikom. "Hahah..." čuo sam ženski detinjasti smešak. Osvrtao sam se ali nije bilo ničega. "Dobro veče." stao sam na pult pored jedne radnice. Iako je na prvi pogled izgledao oronuo ovaj hotel je unutra bio dosta sredjen. Po svim zidovima bile su slike koje su vidno bile dragocene, zidovi sveže okrečeni, svaki sto i stolica na svome mestu... Kao i osoblje jako fini uredni ljubazni. Čak sam mogao videti i ljide u drugim prostorijama kako igraju remi, šah, jamb i druge igre. "Trebate nešto mladi gospodine?" "Ah da, jednu sobi da prenoćim...Skrenuo sam na pogrešnu stranu." "A niste prvi, znak je davnih dana sklonjen i nikako da neko opet postavi...Izvo..." Otvorila je plakar ali je stajao samo jedan ključ. "Taman za mene." nasmejao sam se. "Šefica mi je zabranila da dajem muškarcima ovaj ključ... Oprostite gospodine, prespavaćete u kolima..." "Daj mi ključ i ne brini." ključ je podrhtavao u njenim rukama. "Ona voli da svrati ponekad, ako je vidiš....Izbegavaj kontakt očima." ova devojka je čudna ,klimnuo sam glavom i uzeo ključ. Otrčao sam na poslednji sprat i ušao i sobu.
Ups! Ten obraz nie jest zgodny z naszymi wytycznymi. Aby kontynuować, spróbuj go usunąć lub użyć innego.
Imala je veliki krevet na koji sam bacio torbu i otišao da se istuširam. Kada sam se vratio u sobu seo sam na krevet i uzeo telefon, ali kako mi ke baterija bila prazna upalio sam laptop. Tražio sam utičnicu za punjač i našao jednu odmah do kreveta, pored sam video pukotinu. Tada mi je kroz glavu prošlo. "Izbegavaj kontakt očima." Prešao sam rukom preko pukotine a unutar nje sam video prelepe plave oči duge trepavice. Trgao sam se. "Ko si ti?" tada sam čuo kikot identičan onom u hodniku. "A opet me nije poslušala rekla sam da ne daje ključeve..." "Ja sam joj tražio...." "Ah okej, želiš da se igram Jungkook?" Kako mi zna ime? Nasmejala se. "Ajde igramo se žmurke!" te oči su me gledale neprestano. Te prelepe oči. "Jedna partija, moram da spavam..." moram priznati sve mi je ovo bilo previše jezivo i strah se budio u meni. Zaklopio sam laptop a kada sam se okrenuo video sam je do sebe. Bila mi je okrenuta ledjima, svakako sam znao da više ne smem da gledam te oči. Bila je zgodna, moram priznati zagledao sam se... "Jungkook ti žmuriš." "Nema skrivanja po pukotinama?" "Ne." Kada sam izbrojao počeo sam da je tražim po sobi. Čuo sam da je nešto lupkalo u ormanu. Prikrao sam se. "Imam te!" brzo sam otvorio orman i video sam je, kako sam se zaleteo osetio sam da su nam se čak usne na tren dotakle, već u sledećem momentu nije je bilo. "Bez gledanja u oči Kookoo...Hahaha..." čuo sam joj glas. "Pa nisam..." nasmejao sam se. Pomislio sam da i nije bilo toliko loše... Opet sam otvorio laptop.... Pukotina...na ekranu...njene oči... Osetio sam ruke oko vrata kako me dave. Ponestajalo mi je vazduha. "Zašto je momcima teško da me ne gledaju..." .... Ležala sam u krevetu i upalila njegov telefon. Čitala sam poruke. Jimin: Hej kada štižeš? Jimin: Jel ti trebamo Tae i ja? Ušla sam na profil, sladak je... Jungkook: Da trebaš mi dodji do starog hotela adresa **** stala su mi kola... Jimin: Krećem odmah. Nasmejala sam se i ugasila telefon. "Jutro gospodjo..." rekla je radnica ulazeći. "Promeni posteljinu i sve sredi za večeras..." "Kako vi kažete..." "I da, ostavi otključano imam novog igrača...Hihihi"
Još jedna japanska urbana legenda, nadam se da vam se svidela... Iskreno nisu mi nešto strašne ali su zanimljive, malo da skrenemo sa drama ff itd...😀 Pozdrav ♡♡♡
