~Strašne priče za plašljivi Army~

Lift [V & Y/N]

"Znači sve si zapamtila?"
"Jesam Jin ne brini!" Rekla sam kroz smešak.
Polako je izlazio na vrata. Jin, moj drugi stariji brat. U trenutku se okrenuo.
"Oh, Y/N , Taehyungova večera je na stolu u trpezariji, odnesi mu molim te"
"Ummm, Jin..." oklevala sam...
"Volim te vidimo se!"zalupio je vratima.
Jin je bio moj divni stariji brat koji je nažalost često morao ići na posao jer smo davno ostali bez roditelja.
A Taehyung? On mi je takodje brat, srednje dete. Bio je nepokretan i ceo dan je provodio u svom krevetu. Od kada se ta nesreća desila znatno sam smanjila kontakt sa njim.
Često bi mu Jin odnosio obroke a ja bih sedela u svojoj sobi, ali danas to radim ja.
Sedela sam i gledala TV kada je otkucao sat sa kukavicom. Stari mamin sat... Vreme je za večeru. Nekada smo bili divna petočlana porodica koja je zajedno za stolom večerala i smejala se. A sada za stolom sam samo ja...
Stavljala sam tanjir na poslužavnik i potom se uputila ka stepenicama. Već negde na polovini me je hvatala jeza i drhtavica. Stala sam ispred njegovih vrata.
Pokucala sam "Tae, mogu da udjem?"
"Da." Čula sam glas svog brata i ušla.
Kada sam ušla videla sam brata koji je ležao na boku ledjima okrenut ka meni.
"Hej, ostavila sam ti večeru na stočiću i ako.."
"Lako je tebi..."prekinuo me je.
Zastala sam tik uz krevet.
"Ti možeš da hodaš, i dok si ti napolju i smeješ se ja ležim ovde...Misliš da mi je lako??"
"Ne, ja nisam htela da se osetiš bespomoćno Tae, ja ...."
"Zapamti sestrice draga" okrenuo je glavu ka meni "i ti ćeš jednoga dana biti kao ja" pomakla sam se korak nazad "upamti to..." tada sam samo istrčala iz sobe preplašeno.
Otišla sam u sobu i zabila glavu u jastuk.

Probudili su me sunčevi zraci koji su ulazili kroz prozor.
Šta je ono sinoć bilo? Ma Tae se samo šalio, uvek je voleo da me plaši.
Izletela sam iz sobe a Jin mi je išao u susret, nosio je doručak Taehyungu...
"A gde si pošla?"
"Idem da vozim biciklu malo"
"A uredu nemoj dugo!" Viknuo je sa vrha stepenica.
Skrenula sam biciklom ka šumi kako bih se vozila po malo svežijem prostoru.
Sve što je trebalo je da predjem most koji je imao metalne rešetke preko kojih se predje mala reka koja je bila dosta niže.
Nisam sišla sa bicikle uhvatila sam zalet i počela se spuštati ali kada sam stigla do mosta izmedju dve rešetke se zaglavila guma. Prevrnula napred biciklu kao i mene i pala sam niz liticu u reku.
Dozivala sam satima pomoć.
Nikoga nije bilo...
Nedugo zatim Jin me je pronašao i odveo u bolnicu. Tako mi je on rekao jer sam bila bez svesti. Doktor mi je rekao da ću ostati nepokretna.
Jin me je odvezao kući u kolicima i uneo me u kuću. Gledala sam u ugao kuće i videla ga.
Tae, šetao je, bio je nasmejan.
"Sekice rekao sam ti, slobodno predji u moju oronulu sobu" rekao je kroz smeh i izašao.

"NE!" trgla sam se iz sna i ustala iz kreveta, srce mi je lupalo kao da želi da iskoči.
Od tada nisam više ulazila kod brata u sobu, od tada mu je samo Jin nosio hranu i išao do njega. Od tada kad god bih ostala sama čula bih kako me sa sprata viče...
"Y/N!" Njegov glas, moje ime...
Jednostavno nisam to mogla više slušati.
U kuhinji je postojao mali plakar koji je ustvari bio lift kojim bi moji roditelji prenosili mom bratu šta mu je bilo potrebno bez da se penju i silaze niz stepenice.
Stavila sam večeru tu i ostavila da ide do njegove sobe.
Sedela sam sklupčana na stolici i slušala sam. Vikao je. Ustajao i padao. Grebao po podu i krevetu pokušavajući da se održi do plakara. Nisam smela otići.
Tada sam čula limeni lift koji je lupao i nešto je upalo Nazad i palo dole. Hrana sigurno nije moglo ništa drugo da upadne.
Nisam smela da Otvorim plakar.
Videla sam kako se krv probija kroz rupe plakara.
Polako sam prišla...
Otvorila...
*Vrisak*

Uhhhh....Ja se vratila opet žvrljam nešto nadam se da vam se svidelo☺️☺️