"Bože, sad nam pomozi", prekrstim se, pred izvođenje penala. Nokti su mi nestajali, kako je nestajalo vremena. Da Mihail nije izjednačio na dva - dva, mislim da bi me i infarkt opalio.
Mada, ima još vremena za infarkt.
Finci omaše prvi penal, pa se, čini mi se, već nekako lakše diše. Prvi od naših se na ledu pojavi Ilja, što je i bilo očekivano jer je najiskusniji i najodgovorniji. Zaradi gromoglasan aplauz, nakon što smesti pak u mrežu, na način koji samo on zna.
Iako se svi već obradujemo Andrejevoj odbrani, Kučerov, koji je muku mučio s povredom noge celo ovo prvenstvo i koji mi je zadavao ubedljivo najviše brige, ne uspe da iskoristi svoju priliku.
Andrej nam omogući još jednu šansu da okončamo ovo u svoju korist, nakon što još jednom savršeno odbrani. Šansu da nas dovede do pobede dobije Ovečkin, koji se baš kao i ja prekrsti, čim stupi na led. Park Legendi eksplodira nakon što nam Aleksandar donese ogromnu prednost.
Samo još jedna Andrejeva odbrana i postali smo svetski prvaci.
Ponovo nam svima dokaže da je sa razlogom proglašen najboljim golmanom na svetu i donese nam svetsko zlato.
Posmatrati na hiljade navijača u dresovima i majicama s našim grbom koji vrište i skaču od sreće je nešto najlepše što čovek može da doživi. Još pogotovo ako u istom tom momentu skačeš i slaviš s istim tim momcima, koji su doneli ovoliku radost svom narodu.
Imam tu privilegiju da sam prošla ceo ovaj put do zlata zajedno s njima. I hvala Bogu, isto kao što ovo nije prva radost koju sam doživela s njima, nije ni poslednja. Pa već sledeće godine ćemo se ponovo boriti za ovo.
No sad treba uživati u ovim trenucima sreće.
"Donosiš sreću", Mihail mi prošapće uz osmeh, a ja se nasmejem odbacujući tu pomisao.
"Razmisli, Ksjuh. Dok si bila u CSKA redovno smo osvajali bar neki trofej. Prošle godine si otišla u SKA i odmah su prekinuli našu dominaciju i osvojili ligu. I sad svetsko zlato s reprezentacijom. Zar ne misliš kako zaista jesi talična?", objasni mi zašto je rekao to što jeste, a ja uzvratim osmeh, trudeći se da zadržim suze radosnice u očima. No ne uspe mi.
"Ksjuh, što plačeš? Miha, šta si sad uradio?", Ilja se u sekundi pojavi pored mene, dok me i ostali momci posmatraju zbunjeno.
"Ne, Ilja, nije ništa. Samo... Hvala", zagrlim Mihu pomalo pogubljeno, pa mu se od srca zahvalim. S njima sam se uvek osećala srećno, bez obzira na rezultate, ali nikad ovako.
"Žene", Ženja prokomentariše kroz smeh, pa se i ja nasmejem. Volim ih. Volim kakva sam kad sam s njima.
•••
"Zar je toliko teško pristati na odmor? Nećeš celu pauzu provesti u Moskvi!", Nikol me ubeđuje otkako sam se jutros pojavila ovde. Zapravo sam došla po Linu, koju je trebalo da vodim u davno obećani šoping, ali je izašla negde s drugaricama, pa sam ja zaglavila samo s Nikol.
"Gde je Ilja?", upitam, u nadi da će bar on da me spasi.
"Negde s društvom. Ne menjaj temu", kaže oštro pa se vrati ubeđivanju, iako sam joj više puta ponovila da od mog odlaska na letovanje nema ništa.
"I šta? Cela dva meseca ćeš provesti u Moskvi?", namršti se, očito ljuta jer je odbijam.
"Ne. U Sočiju kod svojih", iznesem svoj plan za ovo leto pred nju, a ona počne da se krsti.
"De molim te, ne lupaj gluposti. Ideš s nama u Brazil i tačka", kaže naređivačkim tonom, na šta uzdahnem.
"Aman ženska glavo, ne želim da vam smetam", pokušam da odbijem, ali mi ne pođe za rukom.
"Ne smetaš. Ionako je Ilja i predložio da pođeš s nama. Ne želimo da provedeš odmor sama u Rusiji, dok mi lunjamo po belom svetu. Veruj mi, Brazil će ti se svideti", napokon mi se osmehne.
"Verujem, Nikol, ali ne želim da budem na teretu", još jednom pokušam da je odbijem, ali ona je očito već sve isplanirala i neće mi dopustiti da joj pokvarim planove.
"Ne nerviraj me. U krajnjem slučaju, ako već ne želiš da se osećaš beskorisno, biće nam potrebna pomoć oko dece. A sad, molim te, prestani da se opireš", klimnem glavom, svesna da bezveze trošim glasne žice. Uvek bude kako Nikol želi.
"I kad si već tu, mogla bi u šetnju sa mnom i klincima. Šta kažeš?", upita uz osmeh, a ja prihvatim, jer mi je iskreno dosadno kući. Mrzim odmore, jer onda imam previše slobodnog vremena. Volim kad sam zauzeta i kad mi je svaki minut u danu unapred isplaniran.
"Odoh da ih zovem", nestane na spratu, a mene ostavi samu u dnevnom. Već celu sedmicu sam na odmoru i ne znam šta da radim od sebe. Prvih par dana sam posvetila gledanju novih sezona omiljenih serija, ali sad kad sam odgledala sve, umirem od dosade.
Eva se uz glasan zarazan smeh baci na mene, pa je ja spretno prihvatim u naručje.
"Idemo u park!", mala naredi, a mi uz osmeh krenemo da ispunimo njeno naređenje.
"Kako fudbal?", upitam Filipa, kog Nikol čvrsto drži za ruku, jer ga u suprotnom ne bi bilo moguće zadržati.
"Super", Filip se raspriča o poslednjoj utakmici i tri gola koja je dao. Mali je pravi talenat.
"Obećaj da ćeš doći na iduću utakmicu", natera me da obećam, što uradim uz osmeh. Još jedan fudbaler koji želi da me zaljubi u svoj sport. Samo što sam prema onom drugom, užasno zgrešila. Nisam smela da se petljam, gde mi nije mesto.
"A tvoja košarka?", upitam i Artjoma, nakon što ga nekako sustignemo.
"Jedva čekam da se vratimo s odmora, pa da počne nova sezona", devetogodišnjaku se oči zacakle čim se raspriča o omiljenom sportu.
"Nećeš pozvati Ksjušu na turnir?", Nikol ga pogleda sugestivno, a on joj uzvrati zbunjen pogled.
"Ali do turnira ima još dva meseca. Što da je zovem sad?", obe se nasmejemo njegovom pametnom odgovoru.
"U pravu si, Artjom. Pusti majku. Doći ću, kad god budeš želeo da dođem", obećam i drugom dečaku da ću odvojiti vreme da uživam u njegovom talentu.
"A ti, mala? Šta ti voliš?", upitam je zainteresovano, jer ona još uvek ne trenira ništa, pošto je mala.
"Tata je rekao kumu kako će mene naučiti da igram hokej", nasmeje se, kao da joj se ta ideja jako sviđa.
"Zar ne misliš da je hokej više muški sport?", Nikol je upita ozbiljno, a ona se odmah namršti.
"Nije", nadureno joj odgovori, nameštajući se još više u mom naručju. O da, nosim je još otkako smo izašli iz kuće.
"Tako je, Eva. I devojke mogu da igraju hokej", podržim njenu želju, iako su šanse da će je to zanimati i kroz koju godinu jako male. No ipak, podseća me na mene.
I ja sam želela da igram hokej kad sam bila mala, ali mi Bog nije dao talenta da ostvarim svoju želju. Ipak, to me nije sprečilo da posvetim svoj život pomenutom sportu, samo na malo drugačiji način. Možda je ovako i bolje. Ne moram da se lomim po ledu i uvek imam vremena da pratim reprezentaciju i omiljeni klub, štaviše to mi je u opisu posla.
"Vidiš kako Ksjuh zna", Eva joj prebaci, na šta Nikol prevrne očima.
"Dobro. Ako je tata rekao, onda okej", tačno znam zašto je to rekla. Prepustiće Ilji da se sam bori s njenim željama.
"Hoćeš da se ljuljaš?", upitam je, čim se nađemo u parku, samo da više ne bih morala da je nosim. Poteška je.
"Da", vrisne, pa otrči ka ljulji, ne obraćajući pažnju na nas dve.
"Lina mi je rekla da ste se Feđa i ti žestoko posvađali pre neki dan, no Feđa nije želeo ništa da mi kaže", samo sam čekala kad ćemo doći do toga.
"Ja sam kriva. Ponela sam se kao kreten prema njemu i rekla sam neke stvari, koje nipošto nisam smela. Ima svako pravo da bude ljut na mene. Ne krivim ga", objasnim joj da je ovaj put u potpunosti moja krivica.
Bio je u pravu. Trebalo je da ćutim kad nisam znala celu priču. Bar me ne bi grizla savest.
YOU ARE READING
𝑃𝑜𝑟𝑢š𝑒𝑛𝑒 𝐵𝑎𝑟𝑖𝑗𝑒𝑟𝑒 ✅
FanfictionŠ𝑡𝑎 𝑠𝑒 𝑑𝑒𝑠𝑖 𝑘𝑎𝑑 𝑠𝑒 𝑑𝑣𝑜𝑗𝑒 𝑢𝑛𝑖š𝑡𝑒𝑛𝑖ℎ 𝑙𝑗𝑢𝑑𝑖 𝑢𝑝𝑢𝑠𝑡𝑖 𝑢 𝑗𝑒𝑑𝑎𝑛 "𝑏𝑒𝑧𝑜𝑝𝑎𝑠𝑎𝑛" 𝑜𝑑𝑛𝑜𝑠? 𝑀𝑜𝑔𝑢 𝑙𝑖 𝑗𝑒𝑑𝑛𝑜 𝑑𝑟𝑢𝑔𝑜𝑚 𝑑𝑎 𝑏𝑢𝑑𝑢 𝑙𝑒𝑘 𝑖𝑙𝑖 ć𝑒, 𝑏𝑎š 𝑠𝑢𝑝𝑟𝑜𝑡𝑛𝑜, 𝑢𝑛𝑖š𝑡𝑖𝑡𝑖 𝑖 𝑝𝑜...
