𝑃𝑜𝑟𝑢š𝑒𝑛𝑒 𝐵𝑎𝑟𝑖𝑗𝑒𝑟𝑒 ✅

•19•

"Vau", bude jedino što uspem da izgovorim, nakon što pogledom pređem preko Kopakabane. Istina, voziti se pola sata po ovakvoj vrućini baš i nije prijatno, ali zaboraviš na to čim ugledaš ovu lepotu.

"Pa ovo nije loše", Feđa prokomentariše, uz blagi osmeh posmatrajući prizor oko sebe, čemu se nasmejem.

"Šta je smešno?", upita me zbunjeno, a ja slegnem ramenima.

"To što nisi hteo da dođeš", Nikol i Ilja su ga ubeđivali celo jutro da bi jedva nekako popustio i ipak došao.

"Plaža kao plaža", potrudi se da sakrije malopređašnje oduševljenje, zbog čega prevrnem očima. Zar mu je toliko teško da prizna da jutros nije bio upravu.

"Najbolje još reci da ti se više sviđa Soči, nego Rio", izazovem ga, pa napokon začujem njegov smeh. Još od onog razgovora pored bazena, kad je ušao u kuću, nisam ga čula da se smeje.

"Ne Soči, ali Saratov mi je ipak lepši", namigne uz blistav osmeh, a ja se zbunim.

"Saratov?", upitam, jer nisam sigurna da sam ga dobro čula. Otkloni moje sumnje, nakon što potvrdi svoje reči.

"Ali Saratov nema more", primetim zbunjeno, što ga očito nasmeje.

"A ja baš mislio da ima", uzvrati uz osmeh, ali meni i dalje nije jasno zašto Saratov.

"Rođen sam tamo", objasni, nakon što primeti moju zbunjenost. Klimnem glavom uz osmeh, kad shvatim da je vezan za rodni grad. Nekako je slatko.

Ja se za razliku od njega, ne osećam vezanom za rodni Soči. Provodim tamo deo svog odmora, zbog roditelja, ali tokom sezone ne putujem tamo. Posle onog što mi se desilo, nisam želela da provodim vreme s njima, da ne bih morala da objašnjavam svoje ponašanje. Još uvek ne mogu da provedem puno vremena tamo.

"Ksjuh!", trgnem se iz razmišljanja, pa zbunjeno pogledam ka Nikol.

"Ideš li?", upita zbunjeno, očito ne shvatajući zašto Feđa i ja i dalje stojimo.

"Idem, idem", dobacim, pa krenem za njom.

"Zamislila si se", ne izdrži da ne primeti, a ja uzdahnem.

"Mislim da je slatko to što toliko voliš svoj rodni grad", jezik mi bude brži od pameti. Nakon što shvatim šta sam rekla, ubrzam za Nikol da ne bih morala da objašnjavam zašto sam rekla to što jesam.

Bog me ubio, ako znam šta pričam kad sam u njegovoj blizini.

•Feđa's pov•

Ilja me već nekih desetak minuta uporno posmatra, verovatno očekujući izvinjenje za juče, ali neće ga dobiti. Sve što sam rekao, mislio sam i nemam nameru da se izvinjavam za svoj stav.

Jedini put kad sam se izvinio zbog nekog svog stava je bilo kad sam se izvinio Kseniji, ali i to samo jer sam imao utisak da ju je moj stav lično povredio. Ne njenu ideologiju i njene stavove, već lično nju.

"Stojim iza svega što sam rekao. Bez petljanja u moj ljubavni život", kažem mu kratko i jasno, jer mi taj pogled ide na živce. Prevrne očima, ali ništa ne kaže.

"Kume", Filip dođe do mene, a ja klimnem glavom puštajući ga da kaže šta želi.

"Igraćeš fudbal sa mnom?", upita uz osmeh, no ja ga pogledam zbunjeno.

"Gde ovde može da se igra fudbal?", preletim pogledom po plaži i jedino što vidim je pesak. Na kilometre peska.

"Ima tamo teren za fudbal na pesku", Artjom mi objasni, a ja ih pogledam kao da su sasvim poludeli.