Posle njega

Muškarac plavih očiju

Gledala je u spomenik čoveka koji se tako brzo uvukao u njen život, ali je još brže pobegao. Prošlo je nedelju dana od njegove smrti, a ona se tek danas usudila da dođe i poseti ga. Ni na sahrani nije bila.
Gledala je u to milo, na slici ozbiljno lice, koje ju je tako prodorno gledalo. Te oči kao da su je grdile zbog nečega. Kao da su joj govorile da ne treba da bude ovde.
Ko bi rekao da će ona njemu da donosi bele ruže, koje je on nekada poklanjao njoj. Nasmejala se na tu pomisao i obrisala zalutalu suzu. Trudila se da ostane pribrana, ali činjenica da njega više nema, gora je od toga da ju je samo ostavio. To bi možda i preživela, ovo nikada. Tiho je jecala, prisećajući se njihovog upoznavanja, šetnji, razgovora. Obožavala je njegov smeh iako ga nije često čula.
Za sve, on je bio hladan čovek, koji je znao šta želi u životu, ali činilo joj se da je prema njoj bio topao. Kao da je počeo da ruši taj zid oko sebe, ali se brzo povukao.
On je njoj postao čovek kog je zavolela, ali ona je njemu uvek bila samo igračka. U krevetu ljubavnica, u gradu poznanica. Dobro je znala kakav je on muškarac i dobro je znala da ne sme da se zaljubljuje u njega, ali popustila je i sada pati.

Obrisa je suze koje su padala niz njene obraze i krenula da ode kada je ugledala njega. Muškarca zelenih očiju kako korača ka njoj. Možda nije znala dosta toga o njemu i njegovim prijateljima, ali ovaj čovek sigurno nije jedan od njih. Taj njegov stav ulivao joj je hladnoću i strah, kao da ispred nje ponovo stoji verzija njenog muškarca.

- Gospođice, ko ste vi? - rekao je duboki muški glas koji joj je naježio svaki deo tela.  Tek sada ga je lepo osmotrila. Bio je to još jedan čovek u odelu, ali takav je bio Danielov svet.

- Dajana. - rekla je glasnije nego što je planirala. - Danielova dobra prijateljica. - tiše je rekla. -  A vi?

- Danielov saradnik. Markus. Ili sam bar bio. - pogledao je u sliku i nasmejao se. - Nikad opušten. Čak i sada dok gledam ovu sliku imam osećaj kao da me kritikuje zbog nečega.

- Da, i ja. - nasmejala sam se. - Ne mogu da verujem da ga nema.

- Ni ja. Ali uvek će biti tu. Prisutan u našim životima, samo duhom.

- Nadam se. Nisam još uvek spremna da ga pustim. - iako on mene jeste, pomislila je. Stranac je izvadio vizit karticu i pružio joj je.

- Nazovite me ako nekada budete želeli da pričate o njemu. - nasmejao se.

Sebastijan Markus pisalo je i ispod broj telefona.

- Mislila sam da vam je Markus ime.

- Navika. Ljudi me uglavnom tako zovu. - gledao ju je tako prodorno. Lukavo.

- Moram da idem. - rekla je. - Drago mi je da sam vas upoznala.

- I meni. - pratio ju je pogledom kada je odlazila. Na licu mu se ocrtavao osmeh. Osmeh koji ništa nije moglo da uništi. Osim možda telefonskog poziva i osobe koja mu je rekla da imaju problem.

Na njenom licu, s druge strane, nije bilo ni traga osmehu, a kako se njoj činilo, neće se u skorije vreme osmehivati. Trenutno je bila zbunjena, a činjenica da joj je nepoznat muškarac ponudio da priča sa njim o čoveku o kom nije smela pričati, zbunjivala ju je još više. Ko je on uopšte?

Ostatak dana, mislila je o tome. Vratila se u njihov stan koji je sada već bio sređen. Nakon haosa koji je pre nedelju dana napravila, samo je pala na pod i nastavila da plače. I kada bi pomislila da je presušila i da suza više nema, one bi nekako našle put. Želela je da nije ispalo ovako, da je sve bilo drugačije.
Dobro je znala da ne sme da bude ovde, ali nije želela da ode. Nije želela da ga pusti, ne još uvek.
Istuširala se i legla u taj, sad već prazni krevet. Mogla je da promeni posteljinu i jastuke, ali nije želela. Još uvek su mirisali na njega.

Bilo je to jedno kišno popodne kada ga je prvi put srela. Ona umorna, sa posla, svratila je u obližnji kafić da uzme kafu za poneti. Tu ju je čekao on. U svom svetlu. Visok i crn, razvijenih ramena, opakog izgleda i izraženih plavih očiju. Naravno da je žurio, naravno da je kasnio i da mu je smetalo to što mora da čeka.
Narednih dana je bilo isto. Uvek u isto vreme, na istom mestu.
Jednom, kada je ušla, dve kafe su već bile u njegovim rukama. Činilo joj se da joj je uputio maleni osmeh kada je ušla.

- Ovo je za vas. - rekao je čim je prišla kasi.

- Za mene? - na trenutak se zbunila, jer oni do sada nisu ni reč progovorili.

- Da. Da ne biste čekali. - nasmejao se.

- Hvala. - uzela je kartkonsku čašu i otpila gutalj. - njena omiljena. - Kako ste znali?

- Čuo sam.

- Ne to. Kako ste znali da ću doći? - nasmejala se. Ali njegovo lice nije uzvraćalo osmeh.

- Nadao sam se tome. Pa vidimo se sutra.

- Da, hvala na kafi.

Nakon tog dana nije ga bilo. Nedelju dana ili možda dve. Više nije bila ni sama sigurna. A onda ga je ugledala. Na istom mestu. Te prodorne plave oči su je gledale, a u rukama je držao dve kafe. Osmeh joj je krasio lice i na pamet joj je palo da joj je taj neznanac možda nedostajao.

- Ja sam Daniel. - bilo je prvo što joj je rekao.

- Dajana. - licem joj se širio osmeh.

- Pa Dajana, da li si raspoložena da se ponekad družimo?

- Da, naravno. - osmehivala se poput neke tinejdžerke. I tada je sve počelo. Dana se upustila u vrtlog strasti Daniela Stouna ne znajući kakav je ishod biti na kraju.

Večeras sam kao raspoložena. Htela sam sa probam nešto novo i napišem nešto iz drugačijeg ugla. Nadam se da vam se sviđa. Za sad objaviću samo prolog i prvi deo, jer želim da vidim kako će bar taj početak da se pokaže i da li će vama da se svidi. Krenuću sa nastavnicima kada budem mogla. Vidimo se uskoro.