LJUBAV NEMA GRANICE

9. deo

Helena P.O.V
Sobom se oglasi glasan zvuk alarma, te ga ja iznervirano ugasim.
Nije mi ni do čega danas.
Kada sam se konačno smilovala da ustanem, spremila sam se te sišla dole.
J: Jel tetka otišla?
Upitala sam Aleksu koji je bio sa Dimitrijem u dnevnoj sobi.
A: Da.
Kratko je odgovorio fokusirajući se na igricu koju su igrali.
J: Imate 18 godina i i dalje igrate igrice.
D: Vi žene nećete nikada to shvatiti.
J: Da, zato što smo zrelije od vas.
D: Zamalo sam izgubio zbog tebe, ćuti.
Prevrnem očima, te izađem iz dnevne sobe i obujem patike.
D: Gde ćeš?
J: Šta te briga?
Doviknula sam mu iz hodnika.
D: Pa čekaj, idemo zajedno.
J: Joj, pa izgubićeš.
Sarkastično kažem, te izađem iz stana. Kreten.
Čujem kako se vrata otvore, te se on ubrzo nađe pored mene.
J: Dzaba si zaustavljao, ne idem u školu.
D: Nego gde ćeš?
J: Prestani da me ispituješ.
Iznervirano kažem. Mrzim kada neko postavlja previše pitanja i sve ga zanima. Ne podnosim takve ljude.
D: Ajde me još i pretuci, može?
J: Nemam ništa protiv.
D: U to sam siguran.
J: I ja sam.
D: Oćeš da zovem Mateju?
J: Zašto?
D: Pa ako već nećeš sa mnom da pričaš, možda ćeš sa njim hteti.
J: Koliko puta treba da ti objasnim? Da sam htela, zvala bih nekoga, okej? Prestani da se mešaš.
D: Samo pokušavam da budem fin.
J: Nemoj da pokušavaš, ideš mi na živce.
D: Nemoguća si.
J: Onda me ostavi na miru.
D: Hoćeš da te odvezem do tamo?
Zatvorim oči pokušavajući da se smirim.
J: Dosadan si.
D: Znači to je ne?
J: Samo idi više molim te.
Kažem, te on uđe u kola i krene. Hvala Bogu..
Posle nekih dvadesetak minuta našla sam se u policiji.
Otišla sam kod detektiva koji je bio zadužen za slučaj mojih roditelja.
J: Ne možeš to da uradiš!
Viknula sam na njega sa pola kancelarije.
D: I mislio sam da ćeš doći..
Bezvoljno je rekao, te ostavio hranu pored.
J: Naravno da ću doći!
D: Molim te ne viči. Sedi, da lepo popričamo.
J: Šta ima da se priča?
D: Nemamo dovoljno dokaza da bi nastavili sa ovim slučajem. Već godinu dana se nije pojavio ni jedan jedini trag. Ovo ubistvu nema manu.
J: Imaćeš ti manu sa rupom na sred čela.
Iznervirano kažem, na šta on prevrne očima.
J: Jel ti to prevrćeš očima?! Ubiću te, stvarno ću te ubiti!
D: Svejedno bi nekog dana ostala bez roditelja.
J: Misliš da je to isto?! Jesu li tebi ubijeni roditelji ispred kuće na sopstveni rođendan?! Ne možeš da znaš kako je to! Svakog dana prolazim pored ljudi za koje je moguće da su ih ubili, a ja to ne znam!
D: U pravu si, ne znam kako je. Sada molim te izađi, na pauzi sam.
Ja ću ovog čoveka ubiti. Jebem ti sve, stvarno ću ga ubiti.
Besno mu priđem, te ga uhvatim za vrat.
J: Jel imaš ženu, decu?
Klimne glavom, nemoćan da uradi bilo šta drugo.
J: Lepo, nadam se da će ti barem oni doći na sahranu.
Odjednom u sobu upadnu dva mišićava čoveka koja me odvoje od njega.
D: Ti nisi normalna! Ti si psihopata!
Izbace me iz policijske stanice, te ja besno odem u parkić koji je bio blizu.
Sednem na klupicu, te suze same od sebe počnu da padaju.
X: Helena.
Okrenem se, te vidim Dimitrija iz mene.
Ništa ne kažem, već ga samo jako zagrlim.
D: Šta se desilo?
Upita me dok rukom prelazi preko mojih leđa pokušavajući da me smiri.
Sednemo na klupicu, te me on približi sebi stavljajući ruku preko mog ramena.
D: Ispričaj mi šta se desilo.
J: Slučaj mojih roditelja je zatvoren. Kažu da nema dovoljno dokaza da bi se potraga nastavila.
D: Dobro ne trebaju ti oni. Ja ću ti pomoći da nađeš ubicu.
J: Ne lupaj Dimitrije. Ako oni nisu ništa našli, mi tek ne možemo.
D: Ispričaj mi se što se desilo tog dana.
J: Dimitrije..
D: Ajde, čekam.
Sve sam mu ispričala za manje od deset minuta.
D: Šta si dobila kao poklon?
J: Ne znam, to je bilo iznenađenje. Nikome nisu rekli.
D: Znači nikada nisi dobila poklon?
Odmahnula sam glavom na šta me je on zbunjeno pogledao.
D: Pa zar je moguće da nisu ni to mogli da pronađu?
J: Rekli su da je to nebitno.
D: Onda znam od čega počinjemo.