Od pakla do raja|Drugi Deo|✅

Vreme je da ideš

Polako sam izašla i krenula ka ulazu.

-Dobro veče, gospodjo. Da li treba pratnja?- svi su gledali u moj stomak, dobro znaju da dolazi još jedan naslednik.

-Dobro veče, momci. Ne treba, hvala- namignem im i udjem. Prišla sam šanku i svi su me pozdravili.

-Možeš li molim te dva piva da izneseš ispred Saletu i Slavku?-počastiću te momke, svaki dan stoje ispred vrata.

-Naravno, šefice.- nasmejala sam se na ovo i krenula u skladište. Ukucala sam šifru i ušla.

-I ona zinula i celog ga stavila, a meni se oči okrenule...-ovo je postao već ritual, da li je moguće da on stalno o ovome priča!?

-Khm, dobro veče!- Lazar se okrenuo prema meni.

-Koji kurac? Odakle ti toliki stomak? Zašto ja ništa ne znam. Neka se zove Lazar!

-To je iznenadjenje i neće se zvati tako. Žurim. Pričaćemo kasnije.- ušla sam u lift.

Kada se otvorio ispred su bili čuvari. Svi su me pozdravili i naravno buljili u moj stomak. Moje stikle su odzvanjale ovom hladnom prostorijom. Uputila sam se ka kancelariji svog muža i pokucala.

-Napred!- kada sam otvorila vrata ispred mene je sedeo muškarac u crnom odelu sa cigaretom u ruci imao je prelep osmeh na licu.

Zatvorila sam vrata i pritrčala mu. Ustao je i snažno me zagrlio. Izljubili smo se i onda se odaljio od mene gledavši u moj veliki stomak.

-Zašto mi nisi rekla?

-To je iznenadjenje.

-Najbolje iznenadjenje ikada. - uhvatio me je da zadnjicu i privukao sebi.

-Želim te!

-Treba da idem po decu, u školi su. Idemo zajedno, molim te. Biće presrećni.- uhvatila sam ga za ruku i krenuli smo ka izlazu.

-Zašto ne radi lift?- Tadija je pritiskao kao lud dugme za prvi sprat.

-Šta se dešava?- zašto glupi lift ne radi? Polako počinjem da paničim.

-Zovem Lazara. Alo, zašto ovo sranje od lifta ne radi?

-Nema nikog u liftu.

-Kako nema, mi smo u liftu. Miona i ja.

-Čoveče nisam ćorav, gledam kameru i nikog nema.

-Koji kurac? Molim te , samo ga otvori dole.

-Evo.- kao da sam ponovo oživela.

-Kada su se vrata otvorila stražari nisu bili ispred lifta. Bilo je vreme za pauzu. Tadija je pritisnuo crveno dugme za hitne slučajeve. Za sekundu su se svi pojavili.

-Mislim da smo napadnuti. Kamera u liftu ne radi, lift je bio isključen, a vas nije bilo. Svi na položaje.-začulo se zvono na liftu i vrata su se otvorila.

Nisam ni pogledala ko je u njemu, refleksno sam otrčala iza velikog metalnog ormara. U tom trenutku su se začuli pucnji.

Pokrila sam rukama uši, ali je bilo preglasno. U jednom trenutku je prestalo sve i Tadija mi je prišao.

-Vreme je da ideš.- stavio mi je ruku na oči i držao je sve vreme dok nismo izašli iz lifta. Kada sam otvorila oči pogledala sam u moje žute salonke. Bile su krvave.

To je bio poslednji put da smo se videli, ali znam. Gledaćemo se mi još dugo dugo. Pokušavala sam da se naviknem na sve ovo svih ovih godina, ali nekako je nemoguće.

Govorila sam sebi da ću se vremenom navići da je moja voljena osoba meta, ali ne mogu. Mislila sam da ne mogu da ga ostavim, ali kada su došla deca znala sam šta moram da učinim.

Ja sam izvukla deblji kraj, ali nikako mi nije problem da se sama staram o deci, jedino mi je žao što moja deca ne mogu da  budu svaki dan sa svojim ocem koji će uveče pred spavanje da ih poljubi.

Znam da će se sve popraviti kada deca porastu, a ja ću se potruditi da sami odaberu šta će biti u životu, a ne da im namećem sudbinu.