Od pakla do raja|Drugi Deo|✅

Ljubazan, ali kratak.

Dva dana kasnije

To veče sam se spakovala i otišla kod Vasila. Dočekao me je kao pravi domaćin sa večerom. Bilo je preukusno, pomislila sam da je on to spremio, ali kasnije sam primetila da ima jednu domaćicu u kući koja mu sprema jela i brine o kući.

Raspakovala sam stvari, ali se nisam presvlacila. Ostala sam u crnim salonkama i haljini, jer nisam znala kako će Vasil reagovati ako obučem plišanu trenerku ili nešto slično, možda to za njega nije primereno.

-Potpisao sam ugovor sa tvojima, pozdravili su te, a ti i ja spavamo u istim sobama, kao što vidiš stan je mali. Nisam još našao veću kuću za porodicu. Nemam vremena, a sada kada si ti tu, možeš to da odradiš za nas.- sedela sam i pažljivo ga slušala, čekala sam da završi, a u sebi sam smišljala šta bih ja njemu mogla da kažem.

-Hvala na pozdravu. U redu je što se tiče spavanja u istoj sobi.

- Onda idemo.- krenuo je u sobu u kojoj sam ostavila stvari, a ja sam ga pratila.

Otišao je do kupatila, predpostavljam da se istušira, ja sam za to vreme obukla svoju svilenu, rozu spavaćicu. Kada se vratio, bila sam još uvek budna, jer je bilo nemoguće spavati pored ovog čoveka, dok mi je u mislima Strahinja.

-Tražim od tebe samo da me makar malo voliš i poštuješ, a ostalo će redom.- govorio je i gledao u plafon.

-Koja ti je omiljena boja?- nasmjeao se.

-Cijan, tebi?

-Duga.

-Znači sve?- ponovo se nasmejao. Tolika je suprotnost Strahinji...

-Da.- primetio je da nisam dobre volje.

-Je l te nešto muči? Ako želiš možeš svaki dan da ideš kod svojih roditelja, ne smeta mi.

-Stvarno?- naglo sam se ispravila u sedeći položaj.

-Da, a sada laku noć.- okrenuo mi je ledja i zaspao. Mislim da nije očekivao da ću toliko želeti da odem od njega bar i na kratko. Nadam se da ga nisam uvredila.

Sutra dan sam doručkovala i odmah otišla do tatine kuće. Tamo sam zatekla Strahinju, besno me je gledao.

-Nataša!- tata me je ugledao i dotrčao u zagrljaj. Osećala sam se ponovo kao slobodna devojka.

-Ćao svima, dobro sam, ne morate ni da me pitate, sve je u savršenom redu kod mene. Nadam se i kod vas?- nadam se da je Vasil održao svoju reč.

-Da, sinoć su potpisati ugovori. Kako se vi slažete?

-Odlično, on je stvarno pravi džentlmen.- pogledala sam Strahinju.

-Izvini, bitno je.- javio se na telefon.

-I?

-Šta i?

-Jesi raširila noge?- naravno da se njegovo ponašanje nije promenilo, ne znam ni zbog čega sam se nadala da će postati makar bolji prema meni, nakon svega što se izdešavalo.

-Bolji je nego što očekuješ, a moje noge i ono iznedju njih se tiče samo meni i Vasila.

-Ma nemoj. A ono veče kada sam ti rekao sa se skineš, sekund ti je falio da to i uradiš, što mi samo govori da me želiš.- kako se usudjuje da poziva prošlost!

-Kretenu jedan. Naravno da te ne želim, to sam uradila, jer sam popila koju više. Ne nadaj se, pogledaj ko sam ja, a ko ti.

-Udaraš nisko. Ne stidim se svog porekla, ta striptizeta me je bolje vaspitala nego što su tebe tvoji.

-Progovoriš li još jednu, moj dlan će završiti na tvom obrazu.- ustala sam vidno iznervirana i krenula ka kući. Uzeću ostatak svojih stvari.

-Molim?- zazvonio mi je telefon.

-Kada? Dobro, dolazim.- moja majka je insistirala da se odmah vidimo, zbog toga sam prestala sa slaganjem stvari i istrčala iz kuće.

Gužve u saobraćaju nije bilo, što je veoma čudno, većina ljudi se sada vraća sa posla i zbog toga se na semaforima čeka i po petnaest minuta.

Ušla sam u restoran i odmah ugledala mamu, Nemanju i Milicu. Izgrili smo se i seli.

-Čemu ti koferi? Moja bebica ide negde?- uzela sam svoju sestru i stavila u krilo.

-Daa i nisam bebica. Kupila sam novi lak.- pokazivala mi je svoje ruke.

-Mmm, prelep je. Moraćeš i meni da ga pozajmiš, želim i ja tako lepe noktiće.

-Nadam se da razumeš zašto odlazimo.- moja majka je bila tužna.

-Znam mama. Uopšte se ne ljutim na tebe, Nemanja i ja ne očekujemo od tebe da ostaneš ovde i braniš porodicu. Prošla si stvarno svašta u životu i ne želimo da se opet nerviraš. Uživaj, mi ćemo svaki dan da ti se javljamo.- zagrlila sam je.

-Nisam očekivala da me razumeš.

-Hoćete li da nas ispratite?- ustali smo svi.

-Naravno mama.- rekao je Nemanja i podigao Milicu u naručje. Koliko bih samo volela da smo obična porodica.
Zazvonio mi je telefon.

-Vasil je.- rekla sam ostalima, a oni su se iznenadili.

-Molim?- rekla sam mirno.

-Da li bi mogla da dodješ do moje firme?- iznenadila sam se ovoj ljubaznosti.

-Biću tu za 20 minuta. Da li ti odgovara?

-Da.- i samo je prekinuo. Ljubazan ali kratak. Tako dakle.

Nemanja i ja smo ispratili mamu i sestru. Izašli smo sa aerodroma zagrljeni. Nekako sam bila tužna, a i srećna. Želim da Milica ima bolje detinjstvo od nas svih.

-Hoćeš li mi reći šta se dešava?- upitala sam ga, kada smo prišli našim automobilima.

-Imamo krticu, ogromnu. Neko je ušao u sistem i otkrio sve planove. Uništeni smo blago rečeno. Sve ponovo mora da se realizuje i smišlja. Tata je očajan, a Vasil ne zna na koju stranu udara. Možda ne bi trebalo da ga smaraš ovih dana, ne znam kakav je. Niko ne zna...

-Razumem, nemoj da brineš. Polako ga upoznajem, previse je ljubazan prema meni, upravo me je zvao da dodjem kod njega u firmu. Nisam ga pitala šta želi, ali verovatno ima veze sa tom krticom.

Kako vam se čini Vasil?
Šta mislite ko je krtica?