Dani lete, pusti, dok u sebi zborim
sve najteže reči utehe i nade.
Psujem vreme što mi uzima i krade
to malo što uspem ni iz čeg' da stvorim.
K'o najdražeg svoga zoru grlim budan,
a duša odavno već spava u seni.
Ah, jutarnji časi, već ste potrošeni
na poznate misli, na trud uzaludan...
Vapim da se vrati ta prošla lepota,
pred mene da stane raširenih ruku.
I da zagrljeni, dok nam srca tuku
bežimo u prošlost, od novog života.
