Obitelj Evans #2✅

11. LEONARDO

Dva dana s obitelji Evans prošli su za čas. Raf i ja samo se jako dobro zabavili, čak smo upoznali i jako drage ljude. Jako mi je drago što smo se svi tako dobro složili, Kay ima stvarno super roditelje, sestre i brata. Kay i ja smo se zbližili posljednjih dana, da smo čak spavali zagrljeni sinoć. Nisam to ni u jednom trenu očekivao, bit ću iskren ona me ludo privlači. Nisam tip koji se pali na cure poput nje, ali stvar za koju sam sto posto siguran je da s njom ne mogu biti. Ne bi baš bilo ugodno da u sobi još pola godine budem s curom koju sam sprašio i onda da ona gleda kako druge dolaze i mijenjaju njeno mjesto. Koliki god šupak mogu biti to definitivno nije uredu.

Kad smo se ujutro probudili jasno sam vidio da joj je bilo neugodno. Pokušavala je izbjeći razgovor, mislim to je i ovako bilo samo spavanje zajedno. Kao spavanje spavanje, dobro i koji zagrljaj tokom noći.

Tiho smo putovali natrag za Oxford, Kay je ujutro išla s nekim prijateljicama iz Londona, a ja sam prošetao s Rafom po gradu i onda smo krenuli. Raf je opet zaspao na stražnjem sjedištu, a u autu je vladala tišina. Kay je skoncentrirano vozila kao da je pogled na put jedina njena briga i radnja.

„Želiš li mi reći u čemu je problem?" rekao sam smireno.

„Nema problema." Rekla je i dalje koncentrirana na vožnju.

„Ne bih baš rekao. Izbjegavaš me od sinoć."

„Ne izbjegavam samo jednostavno nije bilo potrebe za komunikacijom."

„Jesu li u pitanju onda bile neke druge potrebe?" upitao sam ju i spustio svoj dlan na njeno golo koljeno. Polagano sam pomicao ruku, a ona je teško gutala. I dalje je pratila cestu.

„Leo, vozim." Rekla je i pomaknula moju ruku natrag u moje krilo.

„Vidim srce da voziš, ali čekam odgovor na moje pitanje."

„Nisam ti nikakvo srce i ne nije bilo nikakvih drugih potreba, o čemu pričaš ti?"

„Pa kod mene su postojale potrebe, one uključuju tebe ispod mene zapravo. I znam da nisam jedini."

„Ti si bolestan, prestani molim te, vozim i Raf je tu."

„Meni nije problem razgovor nastaviti u sobi."

„Nemamo o čemu, naporan si."

Odlučio sam ušutjeti i pustiti je da misli kako je pobijedila.

Pred kampusom mi zavibrira mobitel. Posegnem rukom u džep, a na ekranu je ime od Beth.

Beth: Možemo li se vidjeti kasnije?

Leo: Umoran sam, sutra okej?

Nisam bio raspoložen za njene probleme i ideje. Već znam da će me propitati sve za Evansove, a ja moram rješavati sve sa Kay. Mislim bit ću realan, u govnima sam zato ju i izbjegavam. Realno, iako mi je ova dva dana bilo lijepo, muka mi je u trbuhu i jedna vrsta ljubomore zbog Kay i njene super obitelji. Moj otac već je dugo u zatvoru, a majka je bila alkoholičarka, nikad nisam imao trenutke kao oni. I znam da Beth predviđa moje sranje u glavi.

Kad smo stigli u apartman sobu što već, svatko od nas je otišao u svoju sobu. Nismo dugo bili unutra kad se začulo kucanje. Kroz špijunku sam vidio da je to Beth. Kay je izašla iz sobe kad je čula da nitko ne otvara.

„Planiraš li otvoriti vrata?"

„Ne."

„Tko je to?"

Ali odjednom se začuo Bethin glas iza vrata.

„Leonardo McKey otvori prokleta vrata ovog trena i prestani sa svojim sranjima."

„Zoveš se Leonardo?" rekla je Kay začuđeno.

„Ne, ne zovem." Rekao sam drsko i otvorio vrata.

„Koji je tvoj problem?" napala me Beth, a nije ni kročila u sobu.

„Nema ga."

„Leonardo znam kad me lažeš i znam sva tvoja sranja u glavi koja imaš. Pucaj." Rekla je, a Kay ništa nije bilo jasno gledala nas je s jednim velikim upitnikom poviše glave.

„Ne. Zovi. Me. Leonardo." Rekao sam bijesno i povukao je za ruku u moju sobu.

Nitko me ne zove pravim imenom. Bar ne od kad je otac otišao u zatvor. I od kad sam ja bio u zatvoru. To me ime podsjeća na starog Lea, koji je bio kreten gori nego sad. Ne želim biti više kao on, slabašan, jadan i bijedan. Dječak koji je dopustio ocu da digne ruku na njegovu majku. Dječak kojem je otac slomio ruku. Čovjek koji je dopustio da taj isti otac udari njegovog mlađeg brata.

„Što ti pada na pamet, ti luđakinjo!"

„O čemu pričaš ti? Leo znam tvoja sranja i znam kad me izbjegavaš."

„Ne izbjegavam te."

„Da jesi."

„Okej jesam i što sad, treba mi malo odmora."

„Što je bilo u Londonu. Zašto si takav šupak?"

„Elizabeth nisam nikakav šupak nego si ti ta koja je kučka."

„Ne zovi me tako."

„E pa vidiš, i ja se tako osjećam kad ti mene zazoveš Leonardo. Leonardo je nestao prije deset godina, osoba pred kojom sad sjediš i gledaš u nju je Leo. Leo McKay."

Beth i ja zajedno smo prošli razna sranja i jednostavno kad je sve to stalo na trenutak dogovorili smo se da nas nitko neće zvati poput ljudi koji su nam ugrozili život. Nikad se nikom ne predstavljam kao Leonardo, zapravo češće i izostavim prezime jer to nema potrebe. Ja sam Leo za svih, čak me i majka tako zvala dugi niz vremena. Svi su shvatili moj razlog. Jednako tako je i s Beth.

Prošlost boli, to bar svatko od nas zna na nekakav način. Netko gori, netko malo blaži, ali to je svakako istina. Vraćati se u prošlost i patiti za onim što se dogodilo i što nas je povrijedilo je smo još jedna kazna za nas. Treba podignuti pogled i krenuti naprijed. Potrebno je nikad ne zaboraviti to što se dogodilo, ali jednako tako prošlost nas ojača i izgradi od nas nešto puno bolje, posebnije.

Tako sam Beth ispričao sve kako nam je bilo, koja su mi sranja u glavi, a ona me pokušala uvjeriti kako mi je to zapravo dobra stvar jer kao imam priliku u životu upoznati što znači imati dobru i voljenu obitelj.

Ispratio sam Beth, a Kay je stajala u kuhinji. Gledala me je blijedo.

„O čemu je Beth pričala?"

„To tebe ne zanima." Rekao sam i krenuo nazad u sobu.

„Leonardo?"

Naglo sam se okrenuo i došao do nje u sekundu. Pribio sam je uz zid sav bijesan. Ona me gledala u šoku, u jednom trenu sam pomislio da se trese.

„Da me nikad u životunisi više tako nazvala. Zovem se Leo." Dreknuo sam, pomaknuo se, otišao u sobui zalupio vratima.

Evo jedno kraće poglavlje, slijedi večeras još jedno. Uživajte i čuvajte se.

Sviđaju li vam se Kay i Leo?