Sivi dragulj

Poglavlje 6

Odlučujem da neću spavati. Spremno obuvam patike i krećem prema izlazu stana u susret zori. Iako sam preumorna odbijam da legnem u krevet. Noćne more koje me progone su se podijelile na dva dijela. Ili proživljavam neuspjehe na poslu ili me progone uspomene. A trenutno ne želim nijedno da iskusim.

Odlučno gurnem kapuljaču preko lica i potrčim hvatajući zoru, ali prije svega izbjegavajući sjenama.

Dok jurim po Njujorškim ulicama, pognute glave mogu da se pravim da sam jedna od njih. Da se borim za svoj posao, kupujem hranu, ili jednostavno odlazim na posao i subotom. Težak život, ali pošten.

Ali ovako, znam da imam Dejva iza sebe, uvijek me prati. Znam da mogu sebe odbraniti ako zatreba, i što je najbolje ne moram biti kao ovi ljudi ovdje. I neću. Nisam nikada bila, niti ću.

Možda je istina da mi je Gospodin Ward uzdrmao svijet. Možda sam navikla da sve bude po mom, ili da mi svi služe i slušaju me, ali ovo nije to. Ne znam zašto ga odbijam, mozda ipak onaj dio mene, onaj tamni uvijek u sjenkama, hoće da vidi kako će biti kada gospodin Ward dodirne svoju tačku pucanja. Hoće li otići, ili će me povući sa sobom.

Uzdahnem nekoliko puta zastajući da dođem do daha i okrenem se oko sebe.
"Zovem te kada završim," okrenem se ka Dejvu koji stoji iza mene i on samo klimne glavom nastavljajući niz ulicu.

Sačekam dok ga potpuno ne izgubim iz vida te se potom okrenem, ulazeći u plesni studio.

Možda je ovo čudno, ili skroz neprikladno, šta ja znam, ali volim sebe da izrazim kroz muziku. Nikada nisam bila ta koja će se takmičiti za ples i ostalo, ali volim da se izmorim i ples je jedini način na koji to mogu da uradim.

Duboko udahnem protežući se dok hodam po studiju a zatim pjesma počne. To je You should see me in the crown od Billie Elish i dopustim muzici da me vodi. To nisu nikakvi smisleni pokreti, nema nikakve koreografije, to je samo ono što mi dopušta da se izmorim. Da budem ja. Ne neko drugi ili neko snažan.

Ja sama, bez ikoga.

Janje u vučijoj koži.

Devonove riječi mi progone sa svakim pokretom. Pokušam da ih otresem iz glave ali mi ne uspijeva.

Zašto me odbijaš?

Njegovo pitanje progoni i mene samu. Zašto ga stvarno odbijam? Zašto to radim? On je sve što sam ikada trebala. Jak, zgodan, razumije moje obe strane, ne traži vezu. Sve.

Ali možda je ono tamno što te uvijek progoni.

Odmahnem glavom na svoj razum i pokušam da se usredsredim.

Nisam nagodan.

Još jednom odmahnem glavom, naslanjajući i se na zid.

Možda imam manire, ali ne i strpljenje.

"Zašto se ovo dešava?" Promrmljam sama sebi dok puštan da mi glava padne nisko između ramena. Šta ja to radim?

Mlada Vivian krije nešto.

"Ostavi me na miru!" Povičem očekujući odgovor, ali mi niko ne odgovori. Samo prazna soba, upija moju ljutnju i nešto što me progoni. Ne mogu da odredim šta. Šta je to toliko što me privlači, ali ga ipak odbijam? Šta? I zašto?

Još jednom frustrirano udahnem, lupim pesnicom o zid i okrenem se. Dosta je bilo. Idem da se preznojim.

                                   ****