SnoX 🔚

35. deo

Kada sam se smirila odmakla sam se od njega. Pogledala sam ga kao i on mene a onda krenula ka sobi.
S:Za dva sata krecemo.
To je rekao hladno i seo do kamina. Samo sam prosla stepenicama. Usla sam u sobu i bacila se na krevet. Ne znam biti sama. Ne volim to. Ne mogu da podnesem. Mozda je bolje da nastavim svoj zivot za sada sto bolje mogu i znam. U ovom svijetu tame ovo je samo sitnica. Tako da ko zna sta me jos sve ceka. Ili cu prkositi i biti zmija jer plijen nije moja uloga. Moram se odupreti. Kasnije ce mi biti gore zbog svake stvari koja se desila. Zbog ubistva koje sam pocinila. Zbog rijeci koje sam cula. Ne volim kada krenu sjecanja sto lome srce. Ili cu prihvatiti i postati dio toga sto sam postala ili cu biti neka placljivica koju ce prije ili kasnije ubiti. Da sam ranije pravila ovakav izbor u svojoj glavi definitivno bih izabrala drugu opciju. Dok sada, prkosicu svemu sto se nadje predamnom. Recimo kada nekoga ubijemo sigurno necemo ici u raj. Tako da smo na istom bilo to jedno ubistvo ili sto. Najgore je kada ubijete sebe. A ja se osecam kao povredjena devojka koja mora stojati na svojim nogama po svaku cenu. Ustala sam sa kreveta, tesko izdahnula i setila se da Stefan hoce da idem sa njim negde. Najgora stvar jeste sto se sada osecam duzna prema njemu. Ipak ne on rekao da isteraju Nikolu. Ja sam ta koja ga je grlila, mozda mu nije prijalo. A oept je uradio sve to. Ovako cu se oduziti. Ali to ce biti sve od mene. Ne zelim ikome da dugujem uslugu ili ista slicno. Niko mi nece naredjivati, jer necu da budem sada devojka a kasnije i zena kojom ce neko da upravlja. Sama svoj sef. Udjem u kupatilo iz nekog razloga sa prevelikim samopouzdanjem da uradim sta god pozelim. Istusiram se te stanem ispred ormara. Ne znam sta trebam da obucem ali ovde svakako imaju samo neke haljine, vecinom. Uzmem jednu koja je vikla na zlatni sjaj i iste takve stikle. Cudno mi je sto ovde imam sve pristupacno u smislu sminke i odece. Dobro odece delimicno. Malo se nasminkam i stanem pred ogledalo. Nisam imala pojam o vremenu ali sam od prilike znala da kasnim. Culo se kucanje na vratima.
Ja:Napred.
U sobu je usao Marko i videla sam ga da me odmerio.
M:Khm.. ovaj gospodin vas ceka. Trebalo bi da pozurite.
Polako praveci se da ne vidim kako me cudno gleda sam prosla pored njega i uputila se ka dnevnoj. Dole nije bilo nikog pa sam se okrenula ka Marku.
M:Ispred.
Preduhitrio je moje pitanje i odmah dao odgovor. Izlazim i vidim Stefana sa rukama u dzepovima pantalona. Crno odelo na njemu je bilo tako izazovno. Primetila sam da me u sekundi pogledao i odmah skrenuo pogled. Nista novo za njega. Kako cu ja izdrzati da nista ne pricam? O Boze. Stefan je odjednom fiksirao pogled malo pored mene. Okrenula sam se i videla Marka koji me gleda. Sledece sto sam cula jeste otvaranje vrata crnog audija od strane Stefana. Naravno kao i za stolicu svaki put sada mi otvara i vrata. Kakva je ovo kao pokornost a onda vlada? Udjem i sednem a zatim cujem otvaranje vrata sa druge strane. Seo je pored mene. Malo sam se zacudila ali kasnije sam shvatila. Neee, pa gospodin ne vozi. Napred je seo Marko te smo krenuli.

Nije mi jasno zasto on ne vozi? Hah pa naravno da se njegovo suntavo dupe ne umori. Mozda za sve ima ljude. Cinjenica da ja jos ne znam nista o njemu tacnije sta je nije u redu. Cutala sam i bila u svojim mislima. Bice da sam hladna kucka ali ne znam kako sada da se ponasam. Osecam se odbaceno, mozda sam i sebicna ali nikada mi se nksta slicno nije desilo. Valjda sada ne mogu da budem dete koje ce da pita za drage osobe i da pustim srce da radi sta hoce. Zaustavilo se auto a ja onda premestila glavu na Stefana koji je izlazio. Krenula sam i ja a tada mi je Marko otvorio vrata. Ne mogu da shvatim ovo, cemu ove gluposti? Sve ovo je previse pateticno. Stefan je krenuo sa mnom da ide, uporedo. Nista nije pricao kao i obicno. Koliko sam se puta ponadala da je sve ovo san. Da smo opet Andrea, Nikolija i ja. Da smo sve tri nasle svoje srodne duse i da smo do kraja, pravog kraja zajedno. Ne onog koji sam ja napravila. Na vrhu stepenista su se videla ogromna vrata, iza kojih se nalazila velika dvorana. Dvorana prepuna ljudi. Kada im pogledate lica kao da govore ja imam i tolet papir sa cirkonima. Svi lazno nasmejani. Stefan je krenuo unutra i polako ja za njim. Sta cu sada? Nema mi druge. Gledala sam unaokolo i sve je odisalo laznom srecom. Koliko su odvratne ove lizoguzicke face. Osetim neciju ruku na ledjima i vidim da je to Stefan. Malko mi se osmehne i pogura me napred. Vidim neku grupicu zena i ljudi prema kojima se po svemu sudeci i mi krecemo. Kakoo smo prisli odmah se napravilo prostora za nas a oni su poceli pricati sa Stefanom.
Xx:Kako si.
Pitala je jedna od njih i preko mene uhvatila Stefana za rame.
Xx:2A ko je ovo?
Pitala je neka starija zena gledajuci u mene.
S:Ovo je moja gosca.
Xx:Cudo, nikada nam nikoga nisi doveo.
Nije joj odgovorio sto je meni u ovom slucaju bilo prilicno super. Sta zabadaju nos tamo gde im nije mesto?
Xx2:Pa onda draga. Dobro dosla. Ja sam Andrea.
Pruzila mi je ruku a tada jedina Andrea o kojoj sam razmisljala jeste bila moja Andrea. Kako izgleda nisam pruzala ruku Stefan me cimne. Pruzim ruku bezvoljno.
Ja:Kristina.
Bila sam tu jos nekih 2, 3 minuta a onda uzela casu sampanjca i otisla do vrata. Kako su imali dug spoljnji hodnik malo sam otisla dalje njim. Sta li sada Andrea misli o meni? Znam da nas je volela podjednako ali sada, ne znam. Verovatno me prezire. A i ko bi je krivio? Ja sam ta koja je ubila nasu zajednicku drugaricu. Proklinjem sve sto se ovako desilo. Suza mi sklizne licem te je polako obrisem. Ovo je ona tiha bol koja najvise ubija. Gde je ona? To sto mi je uopste niko nije pomenuo samo znaci da me odbacila. Sto je najgore ima puno pravo to da uradi. Gde su sada oni nasi razgovori? Svi zajednicki dogadjaji. Nas smeh. Ova secanja koja lome... zaista lome. Pocnem brisati suze koje su mi kao lude isle. Osetim ruku na svom struku pa se okrenem. To je bio Marko. Ne daju mi na miru ni da tugujem, ni da zivim. Kakvo je ovo oduzimanje prava?
M:Jesi dobro?
Kako me to upitao kao da je nesto puklo u meni. Pocela sam se ironicno smijati.
Ja:Aha, evo odlicno.
Suze su mi bile u ocima ali sve ovo sto drzim u sebi i ovo sta sam zapravo je jedna odvratna emocija koja utice na moje ponasanje ocigledno.
M:Izvini, Kristina.
Tada sam tesko izdahnula. A sta je on kriv? Sta je uradio? Kao da nalazim zrtvu za svoje frustracije.
Ja:Izvini ti.
Rekla sam i oslonila se na ogradu gledajuci daleko u noc. Ne mogu gledati ka dvorani. Dosta mi je tih lica koja su divna a spremna na sve. Ovu tisinu je prekinuo mimoilazni hod muskaraca.