...Bila sam, moglo bi se reći, srećna. Ako krenemo da nipodništavamo veliki broj kazatelja sreće. Recimo, bila sam zadovoljna malim stvarima. Mlakim poljupcima, slabašnim orgazmima, retkim milovanjima... Našla sam kompenzaciju, jednostavno, bolje ikakav muškarac nego nikakav. E, tu mislim da sam napravila dobru grešku. Prvo, bolje nikakav mušarac nego onaj koji ubija. Onaj koji vređa, koji bije. Koji siluje. Bolje nikakav nego mlak. Sa malim đokom. Da, i đokica mu je bio mali. I stalno se dizao u nebesa, busao u grudi kako je uspešan muškarac, advokat, kako je čovek, veličina koja je prihavtila ženu sa malim detetom.
Bilo mu je bitno samo da me ima pored sebe, jer uz mene išao je tatin uticaj... Bila sam srećna, barem sam tako mislila...- završavala je svoju ispovest, ko bi ga znao koju po redu dok je Snešku čvrsto stezala za ruku.
- Kako se sada osećate?
- Sada sam cela, barem tako mislim. Izađem sa par poznanica tu i tamo, ali ne gledam...
- Ne obraćate pažnju na muškarce?
- Ni najmanje. Ne treba mi to...- govorila je trudeći se da uveri ne samo psihoanalitičara, već Snešku i na kraju sebe.
I te kako nije bila cela, i te kako nije bila srećna.
A izlasci... Izlasci sa poznanicama su bili boravci u bircuzu na po kojoj čašici više...
- Seksualnu želju ne osećate?
- Ne nakon svega - ustresla se i Sneška je to osetila. Gadila se pomisli da će je dotaći neko, da će je zagrliti, da će u opšte imati fizički kontakt. Gadila se sebe i svega što je seks nosio sa sobom.
- A šta osećate? Šta želite?
- Da se zavučem u svoj stan nekada. Nekada da sa Vladom skačem kroz barice. Nekada, Bože nekada mi u misli došeta slika kako Borisu zabijam sataru po sred čela...
- To je brutalno, gospođo Kalina... Hoćete li da Vaša majka izađe, pa da nastavimo razgovor?
Kalina je znala o čemu je Irena htela da pričaju. Irena je imala to neko pronicljivo oko kojim je šarala po Kalininom licu i tražila najmanji pokazatelj nelagode. I našla ga je.
- Mislim da bi to bilo pametno.
Vidno nezadovoljna, Sneška je teškom mukom ustala s udobne stolice i molećivim pogledom preklinjala Kalinu da je ne tera. Morala je da bude tu, da čuje šta njenu kćer muči, a ona ne želi da podeli. Da zna sa čime treba da se bori, protivu čega da joj bude oslonac. Kalina je pak tvrdila da je svu bol odavno podelila i nekoliko puta preživela, proživela.
- Idi majko, pričaćemo kasnije - uzdahnula je, jer morala je da smisli brzo laž kojom bi njenu radoznalost mogla da zadovolji.
- Dakle, Kalina... Nemoj me lagati, dugo se družimo u ova četiri zida! Izlasci s prijateljicama? Koliko pića sada piješ?
- Ne više od tri žestice.
- Kalina!
- Četiri u vrh glave, Irena, kunem se!
- Nije stvar u tome da mene preveslaš, niti Snešku. Poenta je da ne lažeš sebe. Koliko pića popiješ?
- Ne znam. Nekada su to žestice, šotsovi, nekada kokteli. Nekada vino, nekada sve zajedno. Ne znam koliko popihem kada je sve zajedno. Mnogo...- bila je napokon iskrena.
U početku, društvo joj je pravio Vlada. Kada nije zaokupljena roditeljstvom, Vlada je je svraćao, u glavnom sam, retko sa Marinom. Marina jednostavno je bila zaokupljena svojom specijalizacijim. Poslom... Kasa Vlada nije mogao da svrati, a majušnog Vladu su čuvali baka i deka, Kalina je umela da se prepusti čarima alkohola. Zatim i njegovoj tamnoj strani.
Ni česte mučnine, ni još češći mamurluci, ni tremor je nisu naterali da se otrgne.
Prvi put kada se uspavala i nije odvela Vladu u vrtić na vreme, a samim tim nije ni otišla na novostečeni posao, shvatila je da se uzgubila.
A već je dobru polovinu godine izgubila u čašici.
Milorad je bio taj koji je insistirao da krene sa psihoterapijom. Da razgovara sa stručnim licem, da se otvori i napokon pronađe izvor svog problema.
Znala je Kalina šta je bio problem.
Znala je da je ona i uzrok i rešenje, samo ona i niko više. Znala je i da dok svoju bol ne odboluje, neće moći da nastavi dalje.
Boris je ostavio dubok trag, kako u njenoj psihi tako i po celom njenom telu...
- Znaš da alkohol ne donosi rešenje?
- Ne donosi. Ali donosi zaborav. Ti ne znaš koliko je teško uspavati se kada ti pred očima igraju slike srećne porodice. Kada u mislima vidiš sve lepo što se dešavalo, a zatim lepa slika dobije iskežene bele zube i krvave usne. Onda, shvatiš u osami sopstvene sobe da pokrivač ne može da te sakrije od tvojih izbora i grešaka. Ili kako koža boli nakon milovanja. Ne znaš, nemaš pojma kakav je osećaj shvatiti da ti je silovatelj ostavio i poklon za uspomenu. Ne znaš koliko je teško doneti odluku, popeti se na sterilan sto, raširiti noge i svesno ubiti svoje dete. Dakle, nemoj mi reći da ne donosi rešenje, jer to znam.
- Znaš da ne smem da ti dam lekove za smirenje, ili za spavanje, jer su već zavisnik? Znaš da....
- Znam ja Irena, sve. Ne znam kada ću da umrem. Pokušavam da izlaske svedem na minimum, ali veruj mi, teško je. Htela sma da te zamolim da povećamo broj druženja. Da li se slažeš?
Psihijatar je klimnula glavom i sa neznatnim smeškom toplo pogledala Kalinu. To je bio napredak.
U početku, svakoj seansi je pristupala sa odbojnošću. Mrzela je psihijatra. Vremenom, počela je da prihvata da joj razgovori pomažu, da joj treba više vremena sa Irenom.
- Slažem se. Za danas smo gotove, vidimo se ponovo za dva dana...
******
- Kali? Kali, dušo? Tvoja sekretarica me pustila unutra! - Anđa je stajala pred Kalinom koja je zadubljena u svoje misli gledala u zid. Sećala se dna koji je dotakla....Prazan pogled, modre usne, Anđa je znala da joj upravo sada treba pomoć.
- Ne, nije problem, samo... Malopre smo se čule, ovaj jutros... Bila si kući!
- Bila sma u gradu, a tebi kao mojoj sestrici želim da kažem lepu vest! Trudna sam!
Kalina je poskočila, a ogromni osmeh zamenio je doskora smrknuto lice.
- Takođe, mislim da bi mogla da pozoveš Vladu na moje venčanje. Znaš, kao nekada, društvo na okupu.
- Mislim da ne treba da brineš oko toga, već da grliš to svoje stomače. Nisi mogla više da me obraduješ! Hajde, čeka me sastanak sa porološću!- smešila se još uvek pod utiskom sestrine trudnoće. Dugo joj je trebalo da se reši da se uda u opšte, a sada... Osećaj je bio prelep!
Nije bila ledena kraljica zarobljena u svom ledenom kraljevstvu.
Ne, ona je bila samo do apsolutnih zadnjih molekula svog bića povređena osoba.
Nije bila ni loša osoba, samo je donosila pogrešne odluke, po sebe.
Davala je više nego što je tražila za uzvrat, a onda u jednom trenutku više nije imala ništa.
Čak ni sebe...
Njen život je dobio neki tok, neku ravnu liniju, sve dok reka kojom je pokušavala da plovi nije došla do prvih brzaka...
💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞
