Podigao ju je s poda i polako preneo u spavaću sobu. Jecaji su utihnuli, drhtala je, ali se više nije tresla.
Polako je namestio jastuk pod njenu glavu i posmatrao kako sklapa oči.
Zaspala je u trenutku, nevoljno grčila svoje ruke...
*****
- Marku je pozlilo danas u vrtiću, odvezli su ga na dečiju kliniku. Marina, za koliko možeš da stigneš?
- Trebalo bi za pola sata. Gde si sada?
- Vozim ka klinici. Vidimo se tamo...
Uleteo je krajnje uznemireno, ali mlada medicinska sestra uspela je da ga smiri.
- Puklo je slepo crevi, ne brinite, lekari su već krenuli da ga zbrinjavaju. Uveli su ga u anesteziju i biće sve gotovo za nekih sat vremena.
- Sigurni ste da nije trebalo nešto da potpišem?
- Ne, ne treba, jer je škola pozvala hitnu, hitna ga dovela ovde i postupamo po protokolu... Ne brinite, molim vas...
Pogled mu je skrenuo ka stočoću u čekaonici i imenu na fascikli - Marko Tododorović. Njegov sin...
- Sestro, mislim da je greška! Moj sin nema nultu krvnu grupu!
- Gospodine, radili smo krvnu grupu odmah na prijemu jer vas nije bilo. Takva je procedura, dakle, da, nulta pozitivna...
Nulta pozitivna, nulta pozitivna... Vrteo je iznova iste reči znajući, onako laički, da njegov sin nikako nema, ne može imati nultu krvnu grupu. Ni u ludilu!
- Kako mu je? - prvi put je video na Marininom licu istinsku zabrinutost.
- Operišu ga. Boleo ga stomak... Kažu da je puklo slepo crevo i da je rutinska operacija.
Marina se bezo spustila pored Vlade u čekaonici i sa pogledom zakovanim u zid odahnula od olakšanja.
Njihov sin bio je stabilno i biće dobro.
******
- To je bilo pre neka četiri meseca. Plus minis koji dan, ali toliko. Kalina, ni tada mi nije rekla ni reč. Znaš, volim Marka. Nije bitno ni koje je krvne grupe ni ništa, Marko je moj, bio je i ostao moja, ali sumnja koju sam ima... Bila je sve jača...
Polako je prolazio prstima kroz rasutu smeđu kosu slušajući Kalinino lagano hrkanje.
Znao je kako spava. Znao je kako je spavala. Znao je i kako diše i kako se smeje. Znao je sve o Kalini, samim tim, znao je da pitanje o Markovom poreklu svakako nije bilo nasumično.
Nije bilo puko naklapanje jedne alkoholičarke, niti je bilo pokvareno zabijanje nosa nekakve bezdušne kučke.
Ne, to je bila Kalina!
Ona koja je znala ko je Vlada u Vladi.
- Znam da me ne čuješ, ali mislim da ne mogu više da zadržavam u sebi. Nema teorije, malena...
******
- Gledaš slike s venčanja?
- Gledam kako smo bili srećni - odgovorio je jednostavno, a mozak je radio nabijen nekim nepoznatim gorivom, skupljajući bilo kakav nadražaj.
- Valjda smo srećni i sada?
Vladanov pogled je stao na jedinu sliku Tanaskovića u moru različitih slika. Na njoj nije bilo Kaline i malog Vlade, samo dve poreodice koje se druže decenijama.
Ni na jednoj slici Kaline nije bilo, ali u njegovom pamćenju ostale su urezane reči - Svu sreću ovog sveta, mogao se tada zakleti da je čuo i mumlanje - Trebaće ti.
Njen osmeh nije bio iskren, bio je kiseo i nekako suviše veliki da bi bio njen.
A tek Vladine reči...
Neki cika isocio kloz plozol? Mogli su drugi da previde šta je dete reklo, ali on je znao to dete dok je još bilo u utrobi svoje majke.
- Ne znam. Nedostaje mi Kalina, nismo se videli odavno - isprobavao je teoriju i ispostvilo se tačno...
- Niko ti ne brani da je pozoveš!
- Ali nemaš nameru da krebeš sa mnom da je vidim?
- Nemam nameru da dozvolim da utiče na tebe!
- Kako, molim te? - već je od prilike znao odgovor i nije bio daleko od istine. Kalina je lečeni alkoholičar i to je Marinin glavni adut.
- Kada se već prisećaš venčanja, seti se da ga je umalo uništila videvši bele miševe i plave slonove u prostpriji za presvlačenje.
- Meni se čini da je bila ptica u prozoru u pitanju, ali ako ti kažeš plavi slon... Nego, ko je bio muškarac koji je izašao kroz prozor?
- Nije bilo muškarca, a ja mislim da je ona bila pijana tog dana...
Nasmešio se preko reda s namerom da ne ide dalje. Da ne produbljuje temu za koju je znao da nema dovoljno materijala, ali Marina je jednostavno morala da iskušava sreću.
Napadala je Kalinu, napadala je njihovo prijateljstvo, napadala je njega i vernost, napadala je sve oko sebe ne znajući da se sama saterala u ćošak.
- Znam da Marko nije moj sin. Čiji je? - pitao je bez zadrške, gledajući kako padaju maske
*****
- Bilo je grozno gledati majku mog deteta kako od dame postaje aždaja. Poražavajuće. Bacala je stvari na mene, udarala me, grebla, ali je ćutala. Nije čak ni histerično psovala, a sve u nadi da će me ubediti da je uvređena. Znaš, sada mislim da se sputavala da ne kaže ko je on. U tom trenutku. Narednog dana sam saznao i više nego što sam želeo...
Polako je završavao svoju ispovest, a Kalinino hrkanje je utihnulo. Spavala je mirno, ali je Vlada bolje znao.
- Napravi mi mesto - podgurnuo e lagano ka sredini kreveta, ustao je, svukao se u donji veš i legao pored nje.
- Nećeš da mi nastaviš priču?
- Neću, ona nije za laku noć. Ona je za uz viski, ali koliko se sećam, odavno ga ne piješ.
- Rećiću ti jednu tajnu... Pijem ga još uvek.
- Kalina - režao je na nju oslonjen telom na krevet, a glavu je podigao na uspravljenu ruku.
- Nisam ni bila u statusu alkoholičara, ali... Moj brat Marko me je savetovao tako...
- Zašto si stala?
- Zato što ni moja priča nije za laku noć. I moja je priča za uz viski, a ja bih sada spavala - okrenula mu je leđa, više svoje telo pripivši njegovom i samo se osmehnula....
******
Sa čašom vina u ruci, pratila je Milanov graciozni hod. Ko bi rekao da pod skupim odelom i mekanom košuljom krije se osamdeset kilograma čistih mišića oivičeno sa nekoliko preciznih umetničkih dela.
Sklonila je pogled s njega, glumila je nezaiteresovanu damu u prepunom restoranu. Čekala je svoj sto, sama, ponovo.
Milana je prvi put zapazila na letovanju te godine. Upoznali se, popili po piće i rastali. Nije mogla da veruje da će ih posao u nekom momentu naneti jedno drugom na put.
- Još jedno piće za damu - konobar je stao ispred nje spuštajući novu čašu vina.
- Ne hvala, bilo je dovoljno.
I jeste bilo. Navodno lečeni alkoholičar, ali to je bila priča koju je Marko, njen brat servirao drugima.
Trebalo je objasniti Kalinino mentalno stanje nakon što je prvi put zapalila gume Borisovog automobila. I lomljenja prozora na kući njegovih roditelja. Trebalo je objasniti mnogo što šta, obezbediti joj negu, izgovor da se leči od alkohola bio je idealan.
- Malena, ne verujem da se od svih gradova ovde srećemo...
- Šta ćeš, život je čudo - odgovorila je ni ne sluteći da započinje jednu kratku i ne tako slatku priču.
Ni u ovoj priči nije dobila glavnu ulogu. Bila je ona druga žena, ponovo nečija utešna nagrada....
