- Dobar dan! - glas iza nje bio je melodičan, mazan i nežan, prožet nekim daškom promuklosti koji je stigao sa zrelošću, a miris, miris koji se širio obuzimao joj je svaku ćeliju koja bila odveć na visokom nivou pripravnosti za beg.
- Dobar dan - odgovorila je i ne okrećući se, znala je ko iza nje stoji.
Zelena prostranstva i plavetnilo neba bili su pandani njihovom mogućnostima. Nepregledna prostranstva, nezamislive mogućnosti. Prijatelji u najizvornijem obliku prijateljstva, suprotnosti jedno drugom, a opet nije se mogao zamisliti svet, ako su jedno bez drugog.
Zarobljenih pogleda u ogledalu bara restorana u kome su dogovorili da popiju kafu, ostali su nemi.
Sami na svetu, znali su, vreme za istinu prošlo je, za razgovore se završilo, njihovo vreme ostalo je u prošlosti.
*****
- Ženim se, definitivno!- osmeh mu je bio štur, ali jeste bio tu, ali Kalinin vrisak bio je dovoljno za oboje. Dovoljno radosti, dovoljno svega.
- Odlično, bilo je krajnje vreme. Posle fijaska sa prosidbim, pa onda prosidba iz snova, pa onda sranje sa mnom, drago mi je da ste napokon odredili datum!
- Jesmo kurac odredili datum! Nužda zakon menja! Trudni smo, Kali, trudni! Skroz na skroz, trudni!
- Kako li se to omaklo kontrol frik Marini? Mislim, znam da je uvek bila precizna što se planiranja porodice tiče?
- Ni ja ne znam, ali mi je drago što se omaklo. Znaš, želeo bih da budeš moj kum. Kalina, hoćeš li da mi budeš kuma na venčanju?
Zamisla se duboko, a pogled skrila od Vlade.
Sedeli su u njenoj staroj devojačkoj sobi, u onoj istoj u kojoj se smejalo, lečio mamurluk, u onoj istoj u kojoj su odrastali.
- Hoćeš li, Kalina?
Zažmurila je na sekund želeći da otera još jedno sećanje iz svog uma, sećanje na Marinine reči...
.... Ti i Vlada - smanjite kontakte! Veruj, Kalina, imam uticaj da vam završim prijateljstvo dok puceš prstima! Ti i Vlada, čak ni poznanici....
- Izvini srećo moja, ali morala bih sa odbijem. Kumstvo se ne odbija, ali moram. Tebi treba jedna mnogo stabilnija osoba od mene. Ne treba ti lečeni alkoholičar, ne treba ti neurotična ja...
- Kalina...
- Razumi me. Biću ti sestra, brat, prijatelj, ali stvarno ne mogu da ti budem kum...
Odbila je.
Ono što se nikada nije odbijalo, uradila je.
Nadala se da će Vlada biti srećan. Da mu Marina nikada neće prebaciti ili imati razloga da ga za išta krivi. Sve je čisto, nema nerazjašnjenih situacija.
Nadala se da će Vlada imati dobar brak, pa makar i daleko od nje i njihovog prijateljstva...
Tajne... Sve se one pod sedam velova svile skriju, a onda... Onda padne kiša i svila se skvasi. Tajne, ubice poverenja, kao najgori dželati s osmehom krezavim stajali su nad Kalinom i Vladom...
Nije ni Vlada bio bez tajni. Jednu strašnu, jednu poražavajuću skrivao je duboko. Drugu, manje strašnu ali opet opasniju, zakopao je u neobeleženom grobu.
Bilo mu je razumljivo zašto je Kalina odbila najsvetiji čin kumstva, osećao je da sigurno želi da se odalji od njega. Isto kao što je i on sam morao u jednom trenutku pod Sašinim pretnjama da se skloni od nje i zakopa onu drugu tajnu. Onu koja bi ubila sve što su nekada bili, nekada imali, a samo zato što je u jednom trenutku svog života shvatio sopstvenu istinu i spoznao svoja osećanja.
Tada, znao je, Kalinina sreća bila mu je ispred svega.
Sada, kompezovao je ljubav poštovanjem, obavezom prema budućem detetu i zaboravio na nešto dublje. Osećanja prema njegovoj Kali.
Druga tajna, ona strašna, bila je njegov poslednji poklon Kalini. Novac uplaćivan na Sašin račun, samo da bi je ostavio na miru. Nije mu proradila savest, nije ga pojela krivica, još manje, nije ga osvestila ljubav oca prema detetu koje je odbacio. Ne...
Saša je znao kako Kalina utiče na Vladu i to je iskorišćavao, godinama...
****
- Jesi li za piće?
- Pijem već svoje. Hoćemo li sa naručimo neku hranu ili da uzmemo sto za kafu? - pitala je ponosno podizajući čašu soka od pomorandže.
- Mislim da je vreme ručku prošlo, dakle, popijmo kafu.
Sto zaklonjen nekim razgranatim biljkama davao je dašak intimnog okruženja.
Daleko od radoznalih pogleda, daleko od pogleda konobara, sedeli su jedan naspram drugog za stolom za dvoje.
Kalina je nervozno skidala nevidljive dlačice i čupkice sa svoje odeće, Vlada je uposlio svoje prste vrteći palčevima skupljenih šaka.
Daleko su bili i od pogleda konobara koji nikako nije prilazio da preuzme njihovu porudžbenicu, tako da se teška tišina spustila na njih.
Šta reći posle toliko godina?
Nisu postojale reči kojima bi se prevazili jazevi nastali ćutanjem, skrivanjem na kraju - nepoverenjem. Šta mogu reći jedno drugom a da svojim rečima ne otvore nova pitanja?
Lepo je vreme danas ili hej, šta ima novo kod tebe značilo bi da je kakav takav kontakt postojao među njima. Ovako, bilo je pitanje da li su mogli da se okarakterišu kao poznanici, u opšte...
- Duži, šećer i toplo mleko u većoj šolji...- naručila je napokon prenuvši Vladana iz njegovih misli.
- Domaća kafa za mene, nisam ljubitelj instant bućkuriša i konjak.
Nakrivila je glavu lagano na stranu. Njen Vlada nikada nije pio žestinu uz kafu, ali ljudi se menjaju, zar ne?
Odrastaju?
Sazrevaju?
Menjaju...
- Bilo je dana kada si donosio taj bućkuriš, ali ti dani su eonima daleko od nas. Nego, kaži mi, kako si ovih dana? - prebacila je temu na neutralan teren, samo malo, da ga skloni od neigurnog i klizavog terena zavnog Kali i Vlada.
- Pozvao sam te, ipak... Znaš... Treba mi zaključak. Treba nama zaključak. Meni oprost, tebi objašnjenje...
- A u vezi čega?- sakupila je poslednje atome snage, navukla pantačone za velike devojčice, popravila minđušu na desnom uhu i hladnim pogledom usresredila se na njega. Čekala je odgovor...
Čekala i iščekivala.
Meškoljenje muškarca nasuprot njoj, uvijanje na stolici, otkrivalo je svu njegovu nesigurnost.
Znala je kako diše, nekada, sada svesna sopstvene promene, znala da može pogrešiti.
Njegove su usne još uvek bile neme, gledao je časkom u svoje ruke, u šake koje su držale šoljicu kafe i čaše konjaka, časkom u njene oči. Pokušavao je da započne razgovor ali svakako mu nije išlo. Nije pronalazio prave reči koje bi prevalio preko jezika, a da mogu da iskažu količinu kajanja i dubinu razočarenja koje je osećao.
- Vlado, ja nemam ceo dan da sedim i gledam kako vrtiš guzicu po stolici kao da si sneo jaje pa sad izvodiš pile. Gukni, odmah...
- Kali... Razveo sam se. Bila si u pravu...
U vrelom letnjem danu, bez i jednog daška vetra, mračni oblaci nadvili su se nad glavama radoznalih ljudi. Od jednom, iznenada, težina vazduha oduzimala je dah iz pluća.
Setila se Kalina Sremčevih reči... Najteže su suze i kletve oklevetane devojke, a njene suze bile su teške poput grada koji se u jednoj sekundi sručio na grad...
Zarobljeni iznenadnim nevremenom, bez reči su posmatrali te ledene kuglice kako udaraju pločnikom, ne pogledavši jedno u drugo ni u jednim trenutku...
Bila je u pravu!
💓💓💓💓💓💓💓💓💓💓💓💓💓💓💓
Najgora sam, znam...
💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞
