Balkanske hronike I - Gospodari rata

DIO 1: Oluje na horizontu - Poglavlje XI

U sobi za brifinge, u sjedištu Organizacije, za stolom je sjedio Stojan i posmatrao monitor na zidu sa kojeg ga je gledao ministar Veličković.

Tihana je mirno pratila situaciju i čekala da neko od njih dvojice nešto kaže. Znala je da su nastupili novi momenti i da situacija postaje sve dramatičnija. Tokom noći se desio napad na pravoslavnu crkvu u Srebrenici. Takođe, desio se napad i u Mitrovici. Pala je krv i to se neće tako lako oprostiti. Stanje se sigurno neće popraviti, nego će postajati sve gore. Neko je, očigledno, želio da zapali bure baruta na Balkanu. I to mu je jako dobro išlo.

„Situacija u Mitrovici je na ivici otvorenog sukoba", rekao je, nakon kratke tišine, ministar Veličković. „Pitanje je vremena kada će doći do novih incidenata sa novim žrtvama."

„Zar nemamo kontrolu nad ljudima dolje?", upitao je vidno zabrinuti Stojan.

„Dole je haos. Totalni haos! Tamo su svi malo više naelektrisani i laki na obaraču!", slikovito je objasnio ministar. „Krv traži krv! Naši sada hoće osvetu! I nije lako smiriti takve uzavrele strasti!"

„Nekako moramo iskontrolisati situaciju i otkriti one koji su izveli onu akciju od sinoć", ozbiljnim tonom je govorio Stojan. „Tokom noći su se desila dva napada. Jedan u Srebrenici, a drugi u Mitrovici. To sigurno nije slučajno. To je ona famozna kriminalna hobotnica! Krenuli su u akciju!"

„Zar ih nismo desetkovali neko veče, u onoj vašoj slavnoj akciji koja je, usput, umalo uvela vanredno stanje u zemlji?", upitao je ministar, sa dozom sarkazma u riječima.

„Izgleda da nismo", odvratio je Stojan, te zatim ispio gutljaj viskija. „Izgleda da su još uvijek raspoloženi da nas jebu. Možda i više nego prije."

„Moramo preduzeti određene mere", nastavio je ministar. „Nemamo vremena za čekanje."

„Imaš li ti snage da iskontrolišeš naše ljude dolje?", upitao je Stojan. I dalje je u svom govoru održavao ozbiljan i smiren ton.

„Ja lično nemam", bez trunke dileme, odgovorio je ministar. Međutim, odmah potom je nastavio: „Ali, znam ko ima! Vukašin Milanović!"

„On!", uzviknuo je Stojan. Momentalno se namrštio u licu. „Zar država Srbija treba da traži uslugu od jednog tajkuna?"

„Vukašin je mnogo više od nekog tajkuna", ozbiljan je bio ministar. „On je vodeći privrednik iz Srbije, sa vezama širom sveta, a posebno sa uticajem među svojim sugrađanima u Mitrovici. On je osoba na koju možemo računati, onaj istinski patriota."

Tihani je bilo jasno da Stojan, očigledno, nije prihvatao ovu ministrovu priču. On je, izgleda, imao neka svoja, drugačija viđenja osobe o kojoj su govorili.

Znala je o njemu ono što je štampa pisala i što je bilo na tv-u. Vukašin Milanović je, po tome, bio najbogatiji Srbin sa poslovnom mrežom širom Balkana, ali i sa renomeom srpskog patriote i čovjeka koji brani interese svog naroda u problematičnoj stvarnosti današnjeg Kosova. On je u srpskim medijima, takođe, opisan i kao veliki humanista i čovjek koji se kroz svoj posao borio i za interese onih, takozvanih malih ljudi, to jest onih siromašnih i obespravljenih slojeva stanovništva.

Koliko je bilo istine u svemu tome, ona nije mogla da zna. A do sada je nešto posebno nije ni interesovala biografija Vukašina Milanovića. Ipak, kako su stvari trenutno stajale, izgleda da će joj od sada to biti novi zadatak.

„Ja nemam baš previše povjerenja u njega", ozbiljnim tonom je rekao Stojan. „Ali, to je samo moje mišljenje!"

„On je vodeći srpski privrednik. On je stalni finansijer srpskih interesa u svim mogućim oblicima. Na njega možemo računati. Osim toga, on je moj lični prijatelj a takođe i prijatelj predsednika i predsednika Vlade."