Dubina Okeana

Otmica

Svežu jutarnji zraci su se probijali kroz prozor moje sobe, polako najavljujući početak jutra. Pospano otvaram oči, čekajući da se priviknu na svetlost koja je ulazila kroz veliki prozor moje sobe. Pomeram pokrivač koji je stajao na meni i ustajem iz kreveta, upućujući se prema kupatilu. Ulazim u kupatilo čija se vrata nalaze odmah do moje sobe. Uzimam četkicu za zube i detaljno ih perem svojom omiljenom pastom sa ekstraktom eukaliptusa. Umivam se mlakom vodom, a onda odlazim u svoju sobu.
Skidam pidžamu u kojoj sam spavala sa sebe i oblačim crne farmerice, belu bluzu i crni kožnu jaknu.
Silazim niz stepenice, gde me Filamena dočekuje sa kesom u kojoj se nalazi đubre, izgleda da je danas moj red da ga izbacim u kantu za smeće. Uzimam kesu i izlazim kroz vrata, a zatim laganim korakom idem prema kontejneru koji se nalazi u nedaleko od moje kuće. Nema ga komšija Sinfonije ovih dana, izgleda da je negde otišao. On stalno voli da gleda kroz prozor šta drugi ljudi rade, što je stvarno nekulturno sa njegove strane.
U daljini primećujem crni kombi iz kojih izlaze dva čoveka, muškarca srednjih godina. Deluju mi poznato. Pa, to su ona dva tipa od pre neko veče, kada sam saznala da imam moći. Šta oni rade ovde?
Približila sam se malo, sakrivši se iza najbližeg žbunja koji je bio samo par metara udaljen od njih. Nadam se da me neće primetiti. Čula sam prigušene glasove, o čemu govore?

"Šef će nas ubiti u koliko mu ne dovedemo tu devojku! A, znaš kakav je" rekao je jedan od one dvojice koji su hteli da upucaju Filamenu i Brendona pre neko veče.

Šef?

"Smiri se Mario, uspećemo da je otmemo i odvedemo njemu" rekao je ovaj drugi "Biće sve u redu. Videćeš."

"Valjda si u pravu" rekao je ovaj drugi malo napetim i nervoznim tonom.

O, kome oni govore? Nije valjda da pričaju o meni? Da li mene trebaju da odvedu tom čoveku? Ko je on? Zašto me želi? Nisam ništa loše uradila. Šta se ovde zapravo događa?
Nisam gledala kuda idem i slučajno sam oborila kantu, koja je pala i proizvela jak zvuk. O, ne!

"Šta je to bilo, Lorenzo?" Upitao je jedan tihim glasom, to je sigurno Mario.

"Ja ću proveriti" odgovorio je onaj drugi i krenuo sporim korakom da mi se približava.

O, ne! Šta da radim?! Moram da im pobegnem i sakrijem se, ali gde? Čujem korake, glasno udaranje mog srca daje mi utisak da ću svakog trenutka pasti na tvrd beton u nesvest. Napravila sam jedan korak i udarila u tvrdu metalnu ogradu. Kuda sad?
Nemam kud. U klopci sam. Čujem korake. Sve su bliži, sve glasniji.
Osećam da je blizu, vidim mu senku. Plašim se. Srce mi nenormalno jako kuca, a vazduh mi napušta pluća. Velika senka se nadvila n'damnom, plašeći me. Jedan korak i onaj čovek od pre neko veče je stajao prekoputa mene gledajući me zlim pogledom hladnog ubice, podsećao je na ogromnog crnog jaguara koji je saterao svoj plen u ćošak i ne da mu da ni na koji način pobegne iz njegovih oštrih kandži.

"A, tu se kriješ devojčice?" Zlobno se osmehnuo i zgrabio me za ruku, a potom podigao, čvrsto me stežući za zglob ruke.

"Pusti me..." Uplašeno sam procvilela "Šta želite od mene?!"

"Videćeš, malena" drugi je natopio neku tečnost na svilenu maramicu i stavio mi je preko usta.

Osećam se pospano, kapci su mi teški. Ne mogu da držim oči otvorene, sve mi postaje crno, padam u nesvest...

~TIME SKIP~

Oksilija P.O.V.

U zamku Kralja Osvalda i Kraljice Suelite je sve mirno. Čistim statuu koja se nalazi u glavnoj dvorani, veoma su prašnjave, a za sutra sve mora da bude top sređeno. Sutra je bal, jedva čekam da vidim Elfinu na njemu. Ne sumnjam da će biti uzbuđena da konačno upozna svoje prave roditelje. Silvio će danas otići po nju, Kralj i Kraljica žele da popričaju sa svojom kćerkom. Mislim da će se Elfina ovde brzo uklopiti.