Dubina Okeana

Narukvica

Oksilija P.O.V.

Oči mi se postepeno pune suzama, dok gledam Elfinu kako bezuspešno pokušava da uništi tarturose i oslobodi me iz Paulininih ruku. Nikada neće uspeti sama da je porazi, potrebna joj je pomoć. Gde su ostale? Elfina neće moći zauvek da se bori ovako sama. Suze krivice su krenule da mi izlaze iz bistrih plavih očiju. Ne mogu da verujem da je povređuje, moju prijateljicu.

"Prestani!" Povikala sam veoma uplašenim glasom, koji je bio na rubu pucanja od straha za život moje prijateljice "Povređuješ je! Paulina, prestani!"

"A, šta ako ne želim?" Okrenula se prema meni uz zao osmeh na svom licu, njene oči su poprimile boju ponoćnog neba, izgledale su kao duboki ponor večite smrti i patnje "Želim da mi kaže gde se krije Biser Dubina, a ukoliko to ne uradi, tvoja krv će teći niz pipke mog ljubimca."

Strah koji sam osećala u svom telu je svakim trenutkom sve više rastao. Popci ovog ogromnog čudovišta su mi potiskivali vazduh iz pluća, jedva sam dolazila do njega. Ugušiću se. Počelo je da mi se zatamnjuje pred očima, bila sam veoma slaba, gotovo nisam mogla da dišem. Samo je odjednom moja svest pala u duboki ambis večite tame.

* * *

Umorno otvaram svoje teške kapke i teram iscrpljene oči da gledaju u obrise krvavog neba, koje svetlucave munje seču, kao najoštriji nož, na više nejednakih delova. Čujem tihi i prigušeni glas kako me doziva, neprestano ponavlja moje ime, tiho kao da peva uspavanku malom detetu. Glas mi je veoma poznat, čujem tihu umirujuću melodiju koja me smiruje, kao zapljuskivanje talasa. Pogledala sam oko sebe, nalazila sam se u mračnom ništavilu senki i užasa. Mestu goreg od samog pakla. Dim obojen krvavim bojama me je okružio, vriskovi nemirnih i izgubljenih duša su mi odzvanjali u ušima. Morala sam da ih prekrijem, kako ne bih čula teške glasove bola i patnje koji su me okruživali. Zašto se nalazim na ovom užasnom mestu? Da li je ovo Luciferovo kraljevstvo uništenja, tokom života upropašćenih duša nevernika, koji su odbacivali našeg spasitelja Isusa Hrista i Boga koji mu je život podario? Da li je ovo pakao? Zašto se nalazim ovde? Ne želim da se nalazim ovde, molim vas. Neka me neko izbavi iz ovog ponora uništenja! Ne kapiram, šta sam loše uradila da završim na ovakvom mestu?! Nisam zaslužila da budem u ovom haosu, koji je kidao svaku stvar oko mene u paramparčad, brisaći je iz postojanja, iz sećanja. Gledala sam unaokolo, pokušavajući da pronađem izlaz, moju kartu za beg. Ali, nije je bilo. Da li sam mrtva? Ne osećam se tako, zašto bih bila mrtva? Stavila sam ruku na čelo, vlažno od znoja koji je izlazio iz istog. Pokušala sam da se setim poslednjeg trenutka u svom životu, ali nije mi išlo. Zašto ne mogu da se setim događaja koji su se odigrali pred mojim očima, pre nego što su usledili tama i ništavilo? Odjednom su nežni zraci sunca obasjali mesto u kom sam se nalazila, ulivajući prijatnu toplinu u moje srce. Okrenula sam se prema njima, kako bi moje lice moglo što više da upije taj nežan osećaj koji mu je pružala ta magična svetlost spokoja. Zatvorila sam oči, pokušavajući da umirim svoje telo od prethodnog šoka koji je moja izgubljena duša doživela. Primetila sam da nešto blokira svetlost, polako sam otvorila oči koje su me ostavile u šoku.

"Nemoguće..." Tiho sam prošaputala sama sebi u bradu, dok su mi se oči postepeno punile slanim suzama tuge i bola, koje su pokušavale da izbiju na površinu.

Ispred mene je stajala sirena, jarko crvenog repa, sa sjajnim odsjajem. Kosa boje zlata joj se prelivala kao čudesan vodopad preko celih njenih leđa. Oči boje prolećne šume su se stopile sa mojima, dok joj se ugao ružičastih usana iskrivio u nežan osmeh. Pokušala sam da potisnem emocije koje su se gomilale u mom organizmu, ugrizla sam se za rumenu usnu, nateravši nerv da sprovede nadražaj do mozga koji će ga pretvoriti u blagu bol. Ispred mene je stajala Armida, osoba koja mi je podarila život i čuvala devet meseci u stomaku, pažljivo čuvajući i štiteći najcenjenije blago koje je ovaj svet mogao da joj pruži. Mene.