Dubina Okeana

U Potrazi Za Rešenjem Njihovog Problema

Iznenađeno i besno gledam u Morganu, koja svojim očima bez ijednog tračka svetlosti i dobrote, gleda u moje bistre, plave zenice. Njen podli osmeh mi ide na živce, osećam vrelinu krvi koja ubrzano struju mojim venama. Moram nešto da učinim, izgleda da ću morati da se borim protiv nje, to je sve vreme želela.

„Znači želiš da se boriš, draga moja mlađa sestro?“ Upitala me je Morgana podmuklo, u njenim očima blistala je duboka tama.

„Želim da te spasim tame koja vlada tvojim srcem“ odgovorila sam joj na postavljeno pitanje „Morgana, bori se! Ovo nisi ti. Znam da nisi, ti si uvek bila dobra. Orana je zatrovala tvoje srce, bori se protiv tog otrova.“

„DOSTA!!“ zavrištala je, a u ruci joj se stvarala kugla mračne energije „Gotova si Elfina! A navitas mico tenebris!“ bacila je svoju kuglu na nas, koju smo uspela da izbegnemo, tako da je njen napad udario u zid kod kog smo stajale.

„Morgana saslušaj me! Bori se protiv tame, dopusti svetlost da ispuni tvoju dušu“ govorila sam joj sa velikom dozom nade u svom glasu, da će me poslušati i učiniti ono što kažem.

„Ne!“ uhvatila se za glavu „Tvoje reči neće delovati na mene, Elfina!“

„Elfina je u pravu. Bori se, možeš da se vratiš na pravi put. Samo je potrebno da veruješ u sebe“ reče Oksilija nežnim i mirnim glasom.

Morgana me je pogledala pomalo uplašeno, njene crne oči su odjednom postale okeansko plave. Šta se dešava? Da li moje reči utiču na nju? Crni dim je krenuo da je okružuje, a njene oči su postale mračnije od dubokog ponora tame. Ispružila je ruku prema nama, a njena energija nas je pogodila sa takvom jačinom da smo se sve tri srušile kao sveće na hladan mermerni pod. Talas mračne energije je krenuo prema nama i pogodio nas veoma jako, osećala sam kako mi kapci padaju na oči. Ne verujem. Bacila je čini uspavljivanja na nas.

„Rea?! Oksilija??“ dozivala sam njihov imena slabašnim, jedvačujnim glasom.

„Elfina...“ jedva je izgovorila Rea, a onda su joj se oči same od sebe zaklopile, baš kao i meni posle izvesnog vremena.

Azira P.O.V.

Laverna i ja na sve načine pokušavamo da spasimo Filamenu od mračnih čini, koje su inficirale njeno krhko telo. Ali, što se više trudimo, to nam deluje na više nemamo uspeha. Šta da radimo? Kako da spasimo Filamenu od ponora smrti, koji se nadvio nad njenom dušom i preti da tu istu odvede na večna boravišta?

„Ovo je nemoguća misija“ žalila se Laverna „Šta ćemo da kažemo Elfini, ako ne uspemo da spasimo njenu tetku?“

„Nemoj tako da govoriš Laverna. Uspećemo da je spasimo“ presekla sam je.

U tom momentu, nalet veoma čudne energije, je prostrujao poput elektriciteta kroz naša tela. Laverna i ja smo ostale poput na nenormalno jaku struju, koja je tekla gore-dole po čitavom našem telo. Šta se to dođavola dešava sa nama?! Imam osećaj da duhovi ulaze u nas.

„Drago mi je da se ponovo srećemo, Katalina. Prošlo je baš dosta vremena“ nasmešila mi se Laverna, ali kako...  Ne! Ona nije Laverna, to je Olfelia.

„Slažem se, Olfelia“ nasmešila sam joj se ljubazno „Prošlo je hiljadu godina. Šta ćemo da radimo? Da spasimo Filamenu?“

„Moramo da je spasimo. Upotrebi ćemo naše najjače čini, Katalina“ rekla je Olfelia, a onda me je Laverna uhvatila za ruke, koje smo ukrstile i napravile X položaj.

„Profundi oceani, vocem meam audi! Serva hanc perditam animam ne in barathrum mortis labaris. O Oceani profunditatem, audi vocem Magnifici!“ izgovorile smo u isto vreme i znažan vetar je odjednom počeo da duva oko nas, a kose na istom da nam se lelujaju i mrse.