Moje leto si

Moje leto si | 15. deo

U njegovim rukama je svet postajao podnošljivije mesto, okupano sunčevim zracima i ljubavnim magijama.

***
"Oho, golupčići", uletela je Tamara u apartman, "baš ste mi slatki tako..."

Njegov osmeh u mojoj kosi mi je odavao više od hiljadu reči.

"Znamo", izgovorio je uz obešenjački osmeh na usnama.

"A je li? Sad me dobro slušaj, Tadija. Ako joj zafali dlaka sa glave ili pusti ijednu suzu zbog tebe, sa mnom ćeš imati posla. Zapamti to!"

Podigao je ruke uvis i nastavio da se zarazno smeje.

"Jesi li i ti ovako pretila Ognjenu?", okrenuo se ka meni i upitao.

"Ej, bre, pitala sam nešto! Da li smo se razumeli nas dvoje?"

"Podrazumeva se, budi bez brige, Tamara."

"Tako već može, zete..."

"Da nisi poranila malo s tim, Tam?", prostrelila sam je pogledom kakav upućujem u neprijatnim situacijama, s čim je ona veoma dobro upoznata.

"Ma, nije", kao da je želeo da me ovim još više postidi.

I uspeo je. Nisam se nadala da će ovako nešto ni pomisliti, a tek ne izgovoriti... Ipak je on to što jeste, a mi tek na začetku neke naše priče.

***
Tamara nas je ostavila same. Njegova glava počivala je na pregibu mog vrata, dok je dahom grejao kožu.

"Koliko si miran, Bože, zaspaćeš tako..."

"Vidiš kako utičeš na mene, smiruješ me, malena."

"Ili uspavljujem?", pitala sam usput se glasno smejući.

"Onda me razbudi", osetila sam primesu bezobrazluka u tonu kojim se obraćao.

Znala sam kako da odgovorim. Na provokaciju se uzvraća istom merom, što meni nikada nije predstavljalo problem. Umem da pariram i te kako. Njemu naročito.

Okrenula sam se i u trenu našla u njegovom krilu, izazivajući ga. Šarala sam noktima po njegovom vratu, dok su njegovi prsti šetali mojim butinama. Navikla sam na njegove dodire i u njima počela nemerljivo da uživam. Od mene je načinio zavisnika.

"Znaš, dobro ti ide ovo razbuđivanje", izustio je te odmah krenuo da poljubi moje usne.

Nisam mu dozvolila, lagano sam se izmakla, dodatno testirajući njegovo strpljenje. Prevrnuo je očima i jače me stegao oko struka. Kao da ću pobeći iz njegovog zagrljaja, što mi nije bilo ni na kraj pameti. Ljubila sam mu vrat kao da ništa više ne postoji. Kao da je čitav univerzum naš.

Nisam više dete. On je promenio i ono poslednje što me vezivalo sa tim životnim periodom. Iako sam već odavno postala nesrazmerno zrela u odnosu na svoje mlađane godine, to nešto me i dalje spajalo sa tim vremenima. I na kraju je pripalo njemu.

***
Ležao je na mom stomaku, a ja se igrala nestašnim čupercima njegove kose. Sporo smo disali, umirujući nagone. Noć je odavno prekrila more i upalila žućkaste sijalice duž obale. Čula se glasna muzika iz obližnjih barova, poznate melodije su u meni budile sećanja, a neopisivu radost upotpunjavala je njegova blizina. Moglo bi se reći da sam po prvi put prevashodno srećna, uživam u sitnicama i svetlucavim očima koje prate moje korake. Mislim da je to ljubav.

***
"Hoćeš da idemo negde?", prekinuo je trenutke mog razmišljanja o njemu.

"Hmm", protegla sam se, te spojila pogled sa njegovim, "ne... ovde mi je sjajno."

Legao je do mene i povukao me na svoje grudi, dok je prste uplitao u moju kosu.

"Znaš, čudno je koliko si slična meni", izgovorio je tek tako. Izgleda da je sa njim sve olako, teče polako, dok se kod mene valovi ne smiruju.

"Kako to?"

"Lepo. Ti nisi ono što drugi vide u prvi mah, nisam ni ja. Bilo bi lepo kada bismo nas dvoje podelili svoje suštine."

"Da li to želiš da mi pokažeš kako nisi sve ono što si pokazao do sada, izuzev u trenucima naše bliskosti?"

"Upravo", prošao je prstima kroz moju kosu, "želim da mi pružiš šansu i shvatiš ko sam. Priznajem, imam mnogo mana, ali mi ne manjka ni vrlina. I spreman sam da ti ih pokažem."

Pridigla sam se i poljubila mu usne. Inicirala sam poljubac. Neverovatnom brzinom sam se u njegovoj blizini transformisala iz stidljive devojčice u jednu samosvesnu devojku. Onu koja se ne libi svojih potreba. Tadija je bio najveća. A on je, sa druge strane, zasijao u nekom nedokučivom sjaju. Želi da pruži sve ono što je potrebno zaljubljenoj duši. Da se prikaže u najboljem mogućem svetlu i to je nešto što mi neminovno prija, ali i istinski treba. Verujem u njega, verujem u to da je on nešto više od onoga što je očigleno. Prošlost je prošlost, u nju ne zadirem, ali hoću da me ubedi u to kako je sadašnjost zaslužna mene.

***
Posmatrala sam njegove usnule crte lica, u tom dečačkom blaženstvu je stajalo blago čitavog jednog sveta. Mog sveta. Mirno je disao, a meni san nije dolazio na oči. Dopuštao mi je da opijeno posmatram sneno biće, čije je telo bilo tik uz moje, a snažne ruke obujmljivale moje obline. Bilo mi je dovoljno da samo šaram pogledom preko svakog milimetra potamnele kože. Ugnezdila sam se u njegovom naručju i sklopila kapke, dok su se slike nizale.

Zaljubila sam se. Do ušiju. Onako klinački, na granici ludosti. Onako kako samo čista srca umeju da za sebe prilepe nečije, srodno. Vezala sam se, iako to nije bio plan, čak ni na kraju životnog spiska se u ovom momentu nije našla ljubav. Ona se ipak prišunjala iz prikrajka. Mada, kad bolje razmislim, šta je život bez ljubavi? Nisu ljudi kornjače, ne mogu vekovima živeti, shodno tome, treba iskoristiti svaki dan i obojiti ga ljubavnim bojama.

Vremenski tok od nule do nule, iliti život, potpun je samo ukoliko dva srca, na zajedničkom proputovanju ovom planetom, kucaju kao jedno. Sreća je pronaći tu jednu osobu. Baš tu koja će biti pandan večnosti. Onu koja će ostati kada drugi odu ili ih vi svesno ispratite. Nekoga uvek želite blizu sebe.
Ne zanosim se krupnim rečima i predvidivim delima. Ne zanimaju me našminkane stvarnosti, zanimaju me suštine. Celine. Ne delovi. Ne tražim svoju polovinu, jer sam dovoljno potpuna i bez nje. Ali tražim onaj maleni delić na putu ka sreći. Zagrljaj u turobnim noćima i nečije ime na uzdrhtalim usnama. Tražim prisustvo u tuđim odsustvima. Srodne navike različitih duša koje se dopunjavaju. Kompaktan delić slagalice za upotpunjavanje životnog kruga.