Moje leto si

Moje leto si | 18. deo

Završili smo u prvoj prostoriji koja nam se našla na meti. Bila je to improvizovana ostava, nekadašnja biblioteka Nikolinih roditelja, sa bilijarskim stolom koji smo retko koristili. Pribio sam je uz vrata odmah po ulasku, potom je podigao na svoje kukove noseći nas ka bilijarskom stolu. Spustio sam je na njega i potom svukao majušni komad teksasa sa njenih nogu. Prešao sam rukama preko zategnutih butina, pa potom lagano povukao i veš, dok su njene oči šarale svuda po meni. Verovala mi je, a to sam nepobitno čitao iz svetlucavih zenica.

"Vrata", uspela je da prevali preko usana, uz dubok uzdah, pošto sam se spustio do njenog centra.

"Opusti se"

Bio sam siguran da niko neće ući ovamo, a isto tako sam nam priređivao dodatnu dozu adrenalina i neizvesnosti od nečijeg ulaska u nepovoljnom trenutku. Ložilo me kada se ne sme. A sa njom me loži apsolutno sve, ovo je samo dolivalo ulje na već razbuktalu vatru.

***
Svi su se razbežali na različite strane, a Nikola se našao pored mene. Pružio mi je limenku piva dok smo blejali ispred TV-a i gledali utakmicu od pre ko zna koliko.

"Mislim da imamo problem"

"Znam, zvao me Luka danas. Rešiću."

"Ne pričam o tome, Tadija, imamo veći problem, mnogo veći."

Upitno sam ga pogledao, nisam bio upućen u neki veći problem našeg poslovanja u poslednjem periodu. Možda sam nešto propustio ovako poletan i zaljubljen. Koliko god sam se trudio da pohvatam sve konce, gotovo svakodnevno je u mom ljubavnom rastrojstvu ostajalo nešto što je Nikola rešavao za mene. Puštao je da poludim za ovom devojkom i nije se bunio da dovrši ono što bih započinjao.

"Ivona sumnja."

"U šta sumnja? Odakle ti to?", hladan znoj me oblio istog trenutka.

"Pitala me je večeras šta krijemo i zašto se ponašamo čudno. Lupio sam neku glupost, ali ona je isuviše pametna da bi to olako zanemarila."

"Odakle joj to, jebote?"

"Ne znam, ali mislim da je pročitala neke naše šifre..."

"Ona ovo ne sme da sazna! Ne smem to da dozvolim! Moram sve da sredim, zapaliću svet, ali Ivona neće saznati čime se bavim!"

Osetio sam se užasno. Znao sam da ukoliko sazna ko sam iza ove maske, neće biti ni dan više uz mene. Bože, kakav sam ja to čovek? Koliko maski imam na licu? Jednu nosim pred svetom kao sin velikog biznismena, njom prikrivam ono čime se bavim i time ispunjavam svoju buntovnu stranu. Niko nikada ne bi posumnjao u to da sin tako uticajnog čoveka obavlja prljave poslove. Druga je ona zavodnička, ona kojom pod noge bacam pola ženskog sveta. A moja ličnost je nešto totalno drugačije, nju je upoznala samo ona. I sada nešto vanredno preti da to uništi. To ne smem dozvoliti!

|Ivona|

Uletela sam u dnevnu sobu i zatekla Nikolu i Tadiju kako gledaju fudbal. Smestila sam se pored Tadije koji je sve vreme gledao u neku nevidljivu tačku i stiskao limenku piva u ruci, a da pritom nije otpio ni gutljaj. Dotakla sam ga po ruci i tek tada je spojio naše poglede i uputio mi blag osmeh. Sladak, ali rekla bih zabrinut.

"Jesi okej?", pitala sam kroz šapat.

"Aham... samo sam umoran."

"Hajdemo onda u krevet..."

Ustao je i upleo naše prste, pa me poveo u sobu. Sa vrata je skinuo majicu i provukao prste kroz kosu, neodoljivo, ako mene pitate. Potom se okrenuo i prišao mi obgrlivši me oko struka.

"Tuširamo se zajedno ili?", tiho je izgovorio dok sam ga gledala opijena tim očima.

***
Probudio me zvuk telefona koji Tadija kao da nije ni primetio. Ovoga puta je zvonio moj telefon, što me dodatno uznemirilo. Znala sam da se sprema neka "oluja" čim sam na ekranu ugledala ime svoje majke. Odmah su se kockice poklopile, nešto nije bilo kako treba. Bunovno sam uhvatila mobilni i izašla na terasu, ne zatvorivši vrata za sobom. To sam shvatila tek kasnije.

"Ivona"

"Halo, mama..."

"Kada se vraćaš?"

"Molim?"

"Pitala sam kada se vraćaš..."

"Ne uskoro, znaš i sama da je dogovor da ovde provedemo mesec dana. A koliko mi se čini, tek smo došle."

"Ne dopada mi se to nimalo. Tvoj otac i ja smo doneli odluku da se hitno vratiš u Beograd. Postoje neki prijemi i humanitarne žurke na kojima se moraš pojaviti zajedno sa nama. Jedno dete porodice Milisavljević mora biti prisutno, a kako je Igor u Kopenhagenu, tako se ti moraš stvoriti ovde za svega nekoliko dana."

"Ne dolazi u obzir! Jednom u životu mi se pružila prilika da uživam daleko od svih tih vaših gungula i neću je upropastiti. Tačnije, neću vam dopustiti da je upropastite."

"Ivona, kakav je to način?!", podignut ton mi je zaparao uši poput munje.

"Onakav kakav je oduvek trebao da bude. Zašto Igora nikada niste gušili? Pustite me zaboga da uživam u poslednjim mesecima slobodnog života. I tako me uskoro nećete viđati, onda uživajte u svojim iventovima, televizijskim emisijama i ostalim smejadama. Dosta mi je!"

Ni sama ne zna odakle mi ova odlučnost i snaga da se suprotstavim jednoj od dve najuticajnije osobe u mom životu. Tačnije, nije to bio neki preterano pozitivan uticaj, više strahopoštovanje, autoritet stvoren od najranijih dana detinjstva.

"Kako to razgovaraš sa mnom?!"

"Tako da više nisam ista osoba. Mama, ne možeš me uceniti ili zatvoriti u sobu. Ne možeš me primorati ni na šta. S tim je gotovo. Toliko brineš o meni da me ne bi ni pozvala da nije nekog dešavanja na kom treba da budem marioneta. Divno, zaista..."

Moje reči je dočekao besno prekinut poziv, uz pratnju par kapljica hladne tečnosti koje su se slivale niz moje obraze. Naslonila sam se na ogradu i udahnula vazduh koji gotovo da nisam ni osećala. Istrgao se iz pluća i ostavio za sobom samo tup bol prouzrokovan okolnostima u kojima živim od kako koračam ovom planetom.
Pokušavala sam da umirim disanje i sputam suze, ali mi nije polazilo za rukom. U tom trenu sam osetila njegove ruke oko struka i to kako me okrenuo ka sebi. Lagano je brisao moje suze, bez reči, upućivao je iskrene poglede i bilo je dovoljno. Privio me na svoje grudi poput ranjenog ptića i pustio da se isplačem u njegovom naručju. Što i jesam uradila. Nikada se ni pred kim nisam ovako slomila, moje suze su uvek ostajale u četiri zida zatamnjene prostorije, ali ovaj put ih je dočekao on.