Belo kao selenit (Završena) - II Knjiga

04. ODVEDI ME NJOJ

Adora sa naporom otvori svoje teške kapke. Njene oči boje magle su sporo navikle na tamu koju ju je okružila. Ipak bilo joj je toplo, a svetlost koja je dolazila spolja, bila je dovoljna da vidi osobu koja ju je čvrsto držala.

„Hej ti", reče Dante.

„Šta se desilo?", pogledom je prepoznala siluetu svoje sobe. Anin krevet bio je prazan.

„Onesvestila si se, moraš više da odmaraš."

„Ne mogu", reče ona pomalo drsko. Sa naporom je ustala iz kreveta. „Ne mogu više da podnesem ovu slabost, možda bi smo prvo trebali da pronađemo Rogana..."

„Polako, trebalo bi prvo da se odmoriš i povratiš snagu. Ne možeš u takvom stanju da tragaš za njim."

„Toliko sam zbunjena... koliko god želim da pronađem Grad Svetlosti, toliko želim da pronađem Rogana. Zbog čega je želeo da uzme moju moć, ne znaš šta je želeo da uradi sa njom?"

„Isprva sam mislio da će odmah krenuti na mog oca, da osveti Magdalenu... ali kako još nije napravi korak, počinjem da mislim da je sve vreme imao drugi plan."

„Zbog čega još uvek nije upotrebio moju moć?"

„Ne znam ljubavi.... ne bi trebalo da se zamaraš time sad."

„U pravu si...", reče Adora uz napor. Dante obavi njeno lice šakama dok joj je mesečina obasjavala oči boje čelika. Poljubio je nežno, u čelo, zatim koren nosa, na dole u koren usana, a zatim je nežno pritisnuo svoje usne na njene. Zadrhtala je. „Hajde, vreme je da se vratimo u krevet."

TUP! Adora naglo iskoči iz kreveta. „Šta... Ko?"

„Izvini... promaja", reče Ani grčeći obrve. „Nisam htela da te probudim, kako si?", upita sedajući na krevet.

„Biću bolje kada pronađemo Rogana... i Grad Svetlosti."

„Ne brini... naći ćemo i jedno i drugo, hajde spremi se i idemo na doručak."

„Da." Na stočiću pokraj kreveta nalazilo se presavijen papir

Ne zamaraj se danas,

zajedno ćemo pronaći odgovor na sve.

Volim te.

Volim te. Ponovila je u sebi. Bilo je skoro nestvarno, to što je neko nju voleo, iskrenu i bezuslovno.

„Samo toliko? Pa ništa nisi pojela zaboga", reče Ani skoro ljutito.

„Ne mogu."

„Ajde moraš", priključi se Kili govoreći punim ustima. „Kako misliš da povratiš snagu ako ne jedeš." Iz usta mu polete par komadića hleba.

„Bljak!" Ani ga tresnu po ramenu.

„U ostalom Dante nam je rekao da motrimo na tebe, tako da jedi!"

„Dobro, dobro evo jedem. A gde si ti noćas spavala?"

„Kod mene", reče Kili prekrivajući usta.

„Mmmmm stvarno?", reče Adora zavodljivo.

„Hejj!", viknu Ani i tresnu je po ramenu.

„Idem", reče Adora kada je konačno pojela jabuku koju joj je Ani uvalila.

„Gde ćeš?", strogo upita Kili.

„Ma nigde posebno, idemo samo do biblioteke... na kratko obećavam."

„Imaš sat vremena."

Mermerne stepenice po sredini galerije spavaonica vodile su u dubinu. Stepenište je bilo široko i nisko, a Adora se silazila sporo, dodirivajući mermerne zidove u kojima beše isklesani simboli. Ovo su bili isti simboli koji su se nalazili u knjizi o anđelima, ili bolje rečeno knjizi o demonima kako je Adora zaključila.

Sela je na svoje već uobičajeno mesto i otvorila dobro poznatu knjigu. Slike demona, smenjivale su se pred njenim očima. Adora je sa istim oduševljenjem listala knjigu kao što je to uradila prvog puta.

„Zdravo", reče neko i sede preko puta nje. „Adora beše?"

„Ja... sam da Adora. Ti si beše Leo? Leksin prijatelj."

„Da, ako se uopšte mogu nazvati njenim prijateljom. Iz nekog razloga kada god je sretnem počne da muca i da se ponaša čudno. Mislim da joj se ne sviđam baš."

Nemaš ti pojma!

„Ma samo je stidljiva. Nego šta tebe dovodi ovde, za vreme letnjeg raspusta?"

„Moji roditelji me zovu da se vratim za Lenkopiju. Pa planiram da uzmem neke knjige. Dosadno je biti Princ Lenkopije."

Opet je nešto u njegovom prisustvu izazvalo sećanje, možda uspomenu? Protresla je glavu i nastavila sa gledanjem.

„Zanimljiva knjiga", reče Leo.

„Ova knjiga?", zbunjeno reče Adora. „Ti veruješ u demo... ovaj anđele?"

„Naravno, iako mnogi ne veruju, ja čvrsto verujem u njih. Postojali su davno, pre mnogo vekova i mnogo godina. Dok ih rasa demona nije zbrisala sa lica zemlje. Od tada su postali samo mitovi i bajke."

„I ti veruješ u to?"

„Da. Moja majka mi je pričala o njima."

„Tvoja majka?"

„Da. Iako moj otac govori da su to budalaštine."

„Tvoja mama me podseća na moju baku. Ona je isto tako volela da mi priča priče o njima."

Telefon najednom zazvoni. „Šššššš!"

„Izvini moram da se javim", reče Leo i napusti biblioteku.

Adora nastavi zamišljeno da čita knjigu. Nije tu bilo nikakvih tragova niti nagoveštaja gde bi Grad Svetlosti mogao da bude, a ni jedan kamen nije ličio kamenu njene ogrlice. Uzela ju je u ruke. Toliko je bila nestvarno lepa. Zamišljala je svoju majku, i njen glas koji čuje kroz snove. Šta ako ona nije umrla? Šta ako se ona nalazi tamo? U Gradu Svetlosti. Šta ako su svi njeni snovi zapravo nagoveštaj da je živa i da je čeka, u čarobnom Gradu Svetlosti!

TUP! Adora se naglo trnu i ogrlica joj prokliza između prste stvarajući jedno tiho klak.

„Izvini nisam hteo da te uplašim", reče Leo pokupljajući knjige.

„Ma ne nisi... zamislila sam se."

„Moram da idem, drago mi je da smo proćaskali, vidimo se."

„Da vidimo se..."

„Uzgred lepa ogrlica."

„Ha... koja ova?", upita Adora podižući ogrlicu u vis.

„Mhm... moja majka ima istu takvu."

Svet je najednom stao. Adorino srce je prestalo da kuca i ona toliko naglo ustade sa stolice da ona pade i udari u mermerni beton uz jedno veliko TRAS!

Šššššššš!

„Hoćeš reći da tvoja majka ima istu ovakvu ogrlicu. Identičnu. Uzmi pogledaj je bolje, jesi li siguran da je ista, baš ovakva!?"

„Amm... da jesam. Mislim da je čak i ovo gnezdo u kome leži kamen identično."

Adora snažno uhvati Lea za ruku. „Moram da upoznam tvoju majku!"