Belo kao selenit (Završena) - II Knjiga

05. OSTANI... ZAUVEK

Zašto bi želela da upoznaš moju majku? I kakve to ima veze sa ogrlicom?"

„Mislim da tvoja majka zna gde je Grad Svetlosti?"

„Kakav grad?"

„Objasniću ti sve ako mi dozvoliš?", reče Adora i nestrpljivo sede za sto biblioteke. Leo je nemo posmatrao.

„Nadam se da ste našli neki trag", reče Leksi kada je ušla u Aninu i Adorinu sobu. „Ako si nas opet ovde pozvala zbog sna..."

„Nisam nisam. Konačno imamo veliki trag. Pakujte kofere idemo u Lenkopiju!"

„Šta?"

„Šta?"

Svi zbunjeno razmeniše poglede. „Malopre dok sam bila u biblioteku srela sam Leonarda. Leksinog prijatelja." Leksi istog trena pocrvene. „Rekao mi je da njegova majka ima potpuno istu ogrlicu kao što je moja! Ispričala sam mu sve u vezi mene i Grada Svetlosti."

„Čekaj!", nervozno reče Dante. „Nisi valjda nekom liku kog jedva poznaješ ispričala sve?"

„Da!", ljutito se ubaci Vilijam. „Meni nisi rekla dok te nisam silom naterao."

Dante ga prostreli pogledom.

„Ne brinite njemu možemo da verujemo."

„Na osnovu čega?", ubaci se Ani. „Može svakog trena da ode kod Kralja i kaže mu da si demon!"

„Neće, pobogu smirite se!"

„Kako si sigurna u to?"

„Ja jednostavno, imam neki osećaj u vezi njega, neku konekciju. Jednostavno znam da mogu da mu verujem."

Dante i Leksi je mrko pogledaše. „Nije tako! Ne mogu to da opišem, jednostavno ćete morati da mi verujete na reč!"

Svi se ućutaše.

„Ja sam za!", reče Kili. „I onako dugo nisam bio kući, voleo bih da vidim šta rede moji."

„Uuuu, mogli bi smo da svatimo i do moje kuće, ona je nedaleko od Lenkopije. Volela bih da upoznate moju napast od braće", dodade Leksi.

„Znači idemo svi?", upita Zak i svi se složiše.

„Nisam sigurna šta će nam ovo putovanje doneto... Možda bude čak i opasno..."

„Već smo ovo prošli. Ne brini", reče Valeri.

„To je to onda! Krećemo sutra ujutru!"

Kuc, kuc! „Napred!", čulo se sa drugih strana vrata. Valeri otvori vrata i uđe u prostoriju. Prostorija je bila obasjana zlatkastom sunčevom svetlošću, vazduh je mirisao na biljke. Lukas je spokojno sedeo u fotelji i ispijao žućkastu tekućinu iz svoje sitne šoljice.

„Hej bubice"

„Hej i tebi."

„Šta ima?"

„Pronašli smo trag", reče ona i došeta do visoke police prepune knjiga. „Sutra krećemo na istok, idemo u Lenkopiju."

„Mhm...", reče zamišljeno Lukas. Nešto je mučilo Valeri, a Lukas je dobro znao taj njen pogled pun boli i patnje, i znao je taj njen izgubljeni um bolje od svog samog. „Znaš...", započe on pročišćavajući grlo. „Jednom je jedan mudar zergus rekao „Zergus bez svog te-miso, je isto što i nebo bez meseca." Možeš postojati, ali bez njega, nikada nećeš zasjati!",