Belo kao selenit (Završena) - II Knjiga

07. NEONSKI GRAD

Pred Adorinim nogama pružao se dug zemljani put, vodio je kroz duboku šumu četinara skoro bez ijedne krivini. U daljini nazirao se velika planina crna poput same noći. „Nemojte da vas oči zavaraju, ono što tamo vidite, crna planina koja stremi ka nebu, to je Tumalu", reče gospodin Bruks na čelu kolone.

„Onog dana kada su se Zergusi doselili na naš Degnum i obasipali nas kišom meteora, ovaj divan i jedan od najvećih Turmalina pao je ovde. On predstavlja nepresušni izvor turmalina koji se godinama unazad koristi za izradu oružja, vozila, građevinskih svrha i tako dalje."

Adora je išla na kraju kolone i vešto izbegavala Dantea, ako je sada vidi ovakvu napadnutu demonima iz prošlosti, neće imati druge nego da mu kaže to, da mu ispriča najgoru noć u svom životu.

„Adora?" Neko joj se pridruži u liniji hoda. „Voleo bih malo da porazgovaram sa tobom, ako se slažeš?"

„Naravno", reče Adora sa olakšanjem, išla je na kraju kolone kada joj se pridružio Leo, Dante je hodao ispred, usporio je hod kao da nagoveštava da će se pridružiti Adori. „Nastavite bez nas, pridružićemo vam se", reče uz osmeh olakšanja. Dante nevoljno klimnu glavom i prostreli Lea pogledom.

„Nismo imali prilike da popričamo od one noći kada si me zasipala informacijama."

„Znam, izvini što sam te uvukla u sve ovo."

„Ne brini za to, drago mi je da mogu da pomognem." Kolona ispred njih je već podsećala na sitne mrave, osim Kilija koji se svojom visinom isticao od drugih. Prošlo je nekoliko trenutaka tišine kada je Leo ponovo progovorio. „Zašto moja majka ima istu ogrlicu kao ti?"

„Volela bih da znam to", reče Adora uzimajući ogrlicu u ruke. „Ali sam sigurna da će mi dati odgovore na pitanja koja me muče."

„Taj Rogan, ako sam dobro upamtio." Adora zgrči obrve. „Ako je uspeo da izvuče demonsku energiju iz tebe, zašto nije dosad napravio neki korak?"

„Još jedno pitanje na koje ne znam odgovor. Možda mu je bila potrebna sva moja energija, možda jednostavno čeka pravi trenutak da napadne... Toliko sam zbunjena, osećam se slabo. Moji snovi su jedini koji me drže da ne potonem u ništavilo, jednostavno znam da moram da odem tamo, moram da pronađem to mesto."

„Misliš li da ćeš na tom mestu pronaći odgovore."

„Mislim da ću na tom mestu pronaći mnogo više nego što mogu da zamislim."

„Pridružiću vam se."

„Zaista?", Adora ga zbunjeno pogleda. Pogled mu beše podignut visoko, u njegovim očima boje okeana jasno se video odraz letnjeg sunca. Povetarac kao naručen zabaci njegove kike unazad.

„Želim da budem deo onoga što ćeš pronaći tamo, verujem da će biti vredno pamćenja", on reče i otkri biserni osmeh. Adora se glasno nasmeja i oseti neku toplinu. Bilo je nešto u Leo što ju je teralo da mu veruje.

Njegovo ozareno lice u sekundi zameni preteći pogled. „Stani!", reče i uze koplje u ruke.

„Šta se dešava?"

„Nešto je ovde", reče i zauze odbrambeni stav. Okretao se oko svoje ose kao da ne može da odredi odakle tačno preti opasnost, Adora je pažljivo pratila njegov pogled. Čulo se tiho režanje i Adora uze oružje u ruke, bilo je teže nego što se sećala, srce poče da joj lupa i pogled joj pobeže pravo ka tamnoj planini, obrisi družine odavno su nestali.

Nekoliko vuka-demona ustremiše se na njih, Leo ih napade brzo poput ptice, njegovo telo seklo je vazduh tolikom brzinom da je Adora jedva uspevala da vidi šta se dešava. Tela demona padala su oko njih. „Adora pazi!", povika Leo. Ona brzo podiže svoje oružje i spremno dočeka demona iz vazduha, on pade pored nje cvileći, ali nakon kratke borbe sa gravitacijom vrati se na sve četiri streljajući Adoru očima boje krvi. Adora zadihano pade na kolena, da li je moguće da je već potrošila svu snagu? Vuk se ustremi na nju i Adrenalin joj prošara telo kao podsetnik da ipak nije toliko slaba. Ona se okrenu na pete i strunom oružja preseče demona po vratu, njegovo telo pade na pod, dok se glava kotrljala nekoliko metara pored.