Belo kao selenit (Završena) - II Knjiga

06. TO PROKLETO IME

Dole u dnevnom boravku za velikim trpezarijskim stolom, družina se veselila i uživala u ponoćnoj večeri, Leksina braća zajedno sa gospodinom Čekićarem zasviraše neke instrumente i zapevaše neke pesme. Kili je pojeo toliko hrane da je stomak počeo da ga boli, Ani je zajedno sa Leksi pojela skoro sve oblande, a ostatak im je preuzela Adora.

„Devojke, jeste li možda za kuvano vino pre spavanja?"

„Apsolutno!", reče Ani. „Ja volim u kuvano vino da stavim karanfilić i krišku narandže."

„Adora, ja i Ani ćemo napraviti kuvano vino i doneti u sobu, ti slobodno idi i odmori gore."

„Važi!"

„Jojjjj.... ja moram da legnem!", reče Kili i osloni se na Zaka pri čemu se ovaj namršti.

„Gospođo Bruk, želim da vam se zahvalim na vašem gostoprimstvu i ovoj predivnoj večeri, ruke vam se pozlatile", reče Damian i poljubi gospođi Bruk ruku.

„Ma nije to ništa sine", reče gospođa crveneći. „Hajde odvešću vas sve u vaše sobe.

Adoru je gospođa Bruk odvela na poslednji sprat, tamo se nalazila Leksina soba, veća od ostalih.

„Hvala gospođo Bruks", reče Adora a nakon par minuta u sobu uđoše Ani i Leksi.

„Mmmmm... miriše božanstveno!", reče Adora odmeravajući tri šolje crvenkaste tečnosti koje je Leksi nosila na poslužavniku.

„Naravno kada sam ja asistirala", ponovno reče Ani, Kira frknu i skoči na jedan od kreveta.

„Polako samo vrelo je."

„Ne smeta mi", reče Adora i uze jednu od čaša u ruku. Ona beše zaista vrela, a vrelina nije nešto što je Adori smetalo, jer ona je demon prve loze Garneton, vatra je tekla njenim venama. Samo što to više nije bila ista ona Adora iz Garnetona, njena kosa više nije bila crna, a u njenim venama nije tekla vatra, oči su joj sijale nekom drugom bojom i ona je sada bila neko sasvim drugi.

„Aaaaa!", Adora vrisnu i od iznenađenja ispusti šolju vreme tečnosti, ona se rasipa na njene ruke i ostavi crveni trag koji se pušio, čaša se slomi u param-parčad a tepih poprimi bordo boju.

Adora je zaprepašćeno gledala u svoje šake, na njima su se ocrtavali tragovi opekotina koji su vraški boleli.

„Adora?"

„Jesi li dobro?"

Dante se za sekund stvori ispred vrata i ulete u sobu. „Adora?", on baci pogled na njene ruke, tresle su se.

„Izgorela sam se... ali kako...?"

„Šta se desilo?", isprepadana gospođa Bruk ulete u sobu „O pobogu brzo gurni ruku u hladnu vodu!" Oni poguraše Adoru u kupatilo i ona stavi ruke pod ledeni mlaz. Adora zgrči lice. „Odmah dolazim", reče gospođa Bruk i nestade.

„Ali kako... meni toplota ne smeta...", Adorine ruke su se tresle pod ledenim mlazom vode, a u njenim očima suze su se sakupljale.

„Bićeš u redu", govorio je tiho Dante.

„Evo donela sam." Gospođa Bruk nosila je dve šolje, u jednoj se nalazio zejtin u dugu brašno. „Ispruži ruke." Adora to učini. Ona polako pospe zejtin po njenim šakama pa preko stavi brašno. „Ne brini dušo, ovo će sve izvući, neće ti ostati nikakav trag, da li te boli?"

„Malo", gorko prizna.

„Samo miruj da to lepo upije, idem ja da počistim sobu."

„Adora jesi li dobro?" Ani i Leksi behu sve vreme na dovratku.