𝑺𝒖𝒏𝒄𝒆 𝒍𝒋𝒖𝒃𝒂𝒗𝒊 🖤

II - Kako vreme prolazi

Koliko se čovek promeni za nešto manje od četiri godine?
Koliko na njega utiče nečije prisustvo a koliko više utiče odsustvo?
Uči li se zaista na svojim greškama?

Dve godine sam svakog dana gledala noću u nebo, pitajući se da li će dočekati jutro. Dve godine sam se nadala da rekom krvi koja teče pored Dunava ne dođe i on a onda su počeli glasovi. Da je pobegao, da je poginuo, da je ranjen, da nema ruku ili čak obe. Svaki taj glas, svaku laž sam sa strepnjom čuvala u svesti iščekujući. Dve godine iščekivanja srušile su se kao kula od karata kada je Tatjana došla da mi kaže da zaboravim, da nastavim dalje i da od njega mogu imati samo bledu uspomenu. Niti je tada razgovorala sa mnom o tome niti je nakon toga pokušala.
Ja jesam, na svaki mogući način ali nije vredelo. Svaka suza me je tada pekla, svaka noć ličila na onu u kojoj me je nežno grlio a svako prisećanje razdiralo. Bila sam u krhotinama a malo je bilo reći da sam svakog dana morala da se prikupljam i igram svoju ulogu. Ipak, to mi je pomoglo i posle nekog vremena sam oguglala. Nije bolelo sećanje, nije bilo više suza i prestala sam da očajnički tražim objašnjenja. Kao mesec one noći, sve je imalo veo izmaglice a ja sam se povukla.

Ipak, srce je s vremena na vreme pobeđivalo te sam često hvatala sebe kako prolazim pored njihove kuće kad krenem za grad. Gledala sam bedeme i spratove koji su rasli ali i mrak koji je krenuo da obavija nekada cvetno i otvoreno dvorište. Masivna ograda od kovanog gvožđa skrivala je kuću koja je tamnom fasadom prkosila zelenilu a tek posađeni jablani i jasenovi trebali da pomognu tom skrivanju. Nije bila moja stvar ali me je zanimalo šta se menja i ima li to ikakve veze s njim. No, odgovor nisam dobila ni na to pitanje.

U naredne dve godine sam produžila dalje, odselila se u obližnji grad, započela vezu i privodila fakultet kraju ali je deo falio. Deo srca, deo misli, deo mene. Naučila sam da zahvaljujem Bogu što Ognjen nije osetio nijednu strahotu rata na svojoj koži, što je Luka tek gazio devetnaestu i što sam ih imala sve. Imala sam dovoljno razloga za sreću ali nisam mogla da se nazovem srećnom.
Deo mene je ostao u noći kada sam sa devetnaest godina dotakla zvezde a onda doživela strahovit pad od kog su me još uvek boleli i koža i kost. Uprkos tome, naučila sam da hodam dalje i spoznala da ljubav može imati mnoga lica.
Spoznala sam da možeš imati još ljubavi iako te je samo jedna obeležila i ta jedna se računa. Naučila sam i polako koračala dalje.
Pripremajući jedan od poslednjih ispita, ponovo sam se vratila u Dolovo. U vazduhu je mirisalo proleće, laste pravile gnezda a ja sam spremala sebe na zatvaranje još jednog poglavlja nakon čega je postojala mogućnost da dobijem posao u Velikoj Varoši. Prijala je pomisao da ću biti uz svoje, da ću se uvek naći ocu i braći i da neću napustiti selo koje je bilo moje parče svemira.

Dok sam skidala odeću i puštala da mi kapi vode klize niz kožu, misli su se vraćale na Relju. Za ovih bezmalo četiri godine, naučila sam da razlikujem strast i glad od nežnosti, želju od ljubavi i što je najbitnije osećanja od požude. S Dejanom se sve završalo na strasti i ponekom gestu nežnosti, svaki dodir i svaka noć bili su posledica toga i nikada mi nije zastao dah od pomisli na njega. Koliko sam mogla kriviti sebe što sam ostala u prošlosti, toliko sam mogla kriviti njega jer je on te mrve i komade smatrao ljubavlju. Želela sam da mogu poput njega verovati farsi od našeg odnosa ali nisam, već sam neprekidno viđala nit koja će se svake sekunde prekinuti. Želela sam da se borim protiv toga, da čuvam odnos ali je to bio sizifovski posao. Zato sam utrljavajući lavandino ulje na kožu, želela da obrišem i isperem sve ove senke za koje sam osećala da me prate i prljaju
Izašavši iz kupatila, proverila sam ima li vode za ostale ukućane a onda i na televiziji odslušala vesti. Po navici, svake večeri sam slušala ratne izveštaje, brojala leševe i molila se za svaku nevinu žrtvu ali i sebično molila da Bog sačuva njega. Bila sam slepa, očigledno a onda sam po ko zna koji put pomislila da će jedan deo mene zauvek pripadati njemu